ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТВ У СРБИЈИ – МИТ ИЛИ РЕАЛНОСТ

/in , /by

Многи истраживачи савременог друштва сматрају да ће се у догледној будућности конвергенција развијати тако да ће све преносне мреже имати довољан капацитет да преносе све врсте порука – од података до видеа, у реалном времену и да ће избор уређаја на којем ће се одређени садржај пратити зависити од прилика и околности. Другим речима, да ће сви садржаји бити расположиви на свим врстама терминала. Вести ће моћи да се прате на личном рачунару, а са телевизијског пријемника да се шаљу е-маил поруке, док ће се банке података претраживати помоћу мобилних телефона. Истовремено, чини се да ће гледаоци све више тражити да сами креирају сопствени програм, сопствену програмску шему, као и то да жељене информације добијају у време које њима одговара. Сервиси „на захтев“ биће доминантни сервиси сутрашњице. Због свега наведеног аутори овог рада спроводе истраживање на популацији конзумената медијских садржаја, за сада у Војводини, као пилот истраживање, о томе колико су грађани упознати са процесом дигитализације.

ЕЛЕМЕНТИ СОЦИОКУЛТУРНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ ЖЕНСТВА

/in /by

Културне, социјалне, политичке, правне, етичке и друге вредносне норме су веома подложне променама у социокултурном окружењу. Ове трансформације су највидљивије у културним обрасцима, књижевности, медијима и образовању. Медији и образовање, према нашем мишљењу, играју најважнију улогу у стварању свих конструката, па и конструкта женства, јер они, пратећи доминантан социокултурни контекст, стварају препознатљив социокултурни конструкт. Циљ овог рада је да укаже на значај медија и образовања у формирању конструкта женства, као и да покаже да су све мање препреке у култури друштва да се жена појави као субјекат стваралачке делатности у свим видовима, па и културном. 

ОДНОСИ У КУЛТУРИ: МЕЂУНАЦИОНАЛНИ И УНУТАРНАЦИОНАЛНИ

/in , /by

KINO/FANTAZAM

/in /by

Tekst ispituje odnos između filma, stvarnosti i kategorije primalnog fantazma. Dve centralne teze koje uspostavlja jesu (1) da, od kako je kinematografskog aparata, sama stvarnost funkcioniše kao neka vrsta “primalne scene” kina; (2) da sintagma “montaža kao kasapljenje” sažima elementarnu dinamiku “primalne scene” filmske montaže. Razvijajući ove dve teze, tekst razmatra primere uzete kako iz domena filmske prakse (stvaralaštvo Žan-Lik Godara i Dimitrija Kirsanofa), tako i iz domena avangardne umetnosti 20-ih i 30-ih godina prošlog veka (Maks Ernst, Marko Risti}, Ljubomir Micić, Koča Popović).