DŽEPNA KNJIGA

/in , /by

ŠTA JE TO PERMANENTNO OBRAZOVANJE

/in , /by

ČOVEK I ŽIVOTINJA: GRAD I KOŠNICA

/in , /by

POLITIKA ZAPOŠLJAVANJA U OBLASTI KULTURE

/in /by

Politika zapošljavanja u kulturi je po svojoj prirodi sastavni deo rešavanja statusa umetnika. Ona može biti kako stimulativni, tako i restriktivni instrument kulturnog razvoja neke zemlje. Cilj ovog rada jeste da, poredeći politiku zapošljavanja u oblasti kulture u Velikoj Britaniji, Finskoj, Rusiji i Srbiji, ukaže na povezanost kulturnog razvoja i politike zapošljavanja u kulturi, te da na osnovu primera dobre prakse kreira listu opštih predloga i preporuka za sve četiri zemlje, kao i listu specifičnih preporuka za Srbiju. Osnovna teza od koje polazi rad jeste da suviše afirmativna politika zapošljavanja, koja teži ka tome da obezbedi stalan posao velikom broju radnika u kulturi, može voditi ka stagnaciji cele oblasti, isto koliko veoma restriktivne i generalizovane mere za zapošljavanje i prepuštenost slobodnom tržištu mogu povećati nezaposlenost. Stoga su i preporuke na kraju rada usmerene na izbalansirano korišćenje stimulativnih i restriktivnih instrumenata kulturne politike, te prilagođene specifičnim problemima i uređenju svake od pomenutih zemalja.

PUBLIC ART POLICIES – A COMPARATIVE STUDY

/in /by

Ovaj tekst istražuje razvoj legalnih i ekonomskih instrumenata kulturne politike u oblasti umetnosti u javnom prostoru u SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj. U okviru istraživanja, posebna pažnja je posvećena mapiranju razvoja tzv. „1% za umetnost“ zakonske regulative uvedene prvi put tokom tridesetih godina 20. veka na centralnom nivou u Francuskoj i SAD. Danas se ona uglavnom sprovodi na regionalnom i lokalnom nivou. Pored toga, tekst se bavi i savremenim modifikacijama tipične „1% za umetnost“ zakonske regulative. Osim „1% za umetnost“ programa, prikazani su i drugi načini finansiranja projekata umetnosti u javnom prostoru. Oni se mogu klasificirati u dve osnovne grupe: projekti finansirani kroz specijalne programe javnih narudžbi i projekti finansirani kroz različita javno-privatna partnerstva.

“OTAKU” SUBKULTURA

/in /by

Ovaj tekst istražuje otaku subkulturu, sve brojniju japansku grupu obožavalaca i (opsesivnih) kolekcionara mangi, anima i njihovih pratećih proizvoda, koji se međusobno oslovaljavaju sa “otaku”. Osnovna istraživačka pitanja na koje ovaj tekst želi da ponudi odgovor su: šta čini otaku subkulturu, koje je njeno mesto u savremenom japanskom društvu, odnosno da li je otaku kultura rezultat opšte transformacije japanskog društva i na koji način ga otaku transformiše, ali i na koji način otaku subkultura oslikava promene ljudskog ponašanja i komunikacije u postmodernom dobu uopšte?

MEDIJSKA PISMENOST KAO NEOPHODAN USLOV RAZUMEVANJA NOVIH MEDIJA

/in , /by

Digitalne medijske tehnologije omogućavaju nove komunikacione kanale preko kojih se brže dolazi do neophodnih informacija, s jedne, i plasiranja informacija koje su važne korisniku, s druge strane. I jedno i drugo je brzo i lako, dostupno svima širom sveta. Zanimljivo je poređenje interneta sa „informacionim švedskim stolom“ sa koga se uzima onoliko informacija koliko je korisniku potrebno i kada mu je potrebno. Informacije mogu biti korišćene za informisanje, obrazovanje, zabavu, ali i za poslovanje za koje ne postoji efikasniji i brži način. Umrežavaju se ljudi i tržišta. Iz vremena u kome su informacije i vesti bile u posedu manjine prešli smo u fazu kada su u rukama većine. Živimo doba društvenih medija, koji su omogućili da se stvara i razmenjuje najraznolikiji sadržaj između velikog broja korisnika interneta, zamenjujući proces jedan prema mnogima, procesom mnogi prema mnogima. Dve trećine budnog stanja provodimo uz medije ili uz medije i neku drugu aktivnost, postepenim uticajem mediji određuju ljudima značenje života. Istraživači uticaja medija upozoravaju na rast stepena zavisnosti od medija i na potrebu stvaranja institucionalnih osnova za uvođenje medijskog obrazovanja u redovni obrazovni program.

URBANA TELEVIZIJA – POSREDOVANJE STVARNOSTI U KOJOJ PROFESIONALIZAM I ETIKA NOVINARA IGRAJU SPOREDNU ULOGU

/in /by

Današnji čitalac, gledalac i slušalac, u samo jednom danu dobije onoliko informacija koliko njegov predak u 17. veku za ceo svoj životni vek. Tako mnogo informacija ne znači i da je primalac informacija danas, uz veliki broj medija i veliki broj dostupnih informacija, dobro informisan. Predmet ovog rada je analiza programa tri regionalne televizijske stanice u Nišu tokom poslednje februarske sedmice 2011. godine. Gotovo istovetno sadržajno i žanrovsko siromaštvo, nedostatak profesionalnog izazova da se događajima, ljudima i pojavama posveti dovoljno kvalitetne pažnje, karakteristike su ove medijske razglednice sumorne stvarnosti drugog po veličini grada u Srbiji. Cilj ovog rada je da dokaže da sve veće prisustvo novih tehnologija nepovratno menja ukus medijske publike, a time i način rada novinara. Broj korisnika interneta raste, što otvara mogućnosti emancipacije urbanih televizija, ali i da novinari mogu da prate potrebe mlađe populacije, uz stalno osvajanje novih znanja.

RAZMATRANJE RELIGIJSKE TOLERANCIJE U SAVREMENOJ SRPSKOJ FILOZOFSKOJ I DRUŠTVENOJ MISLI

/in /by

Nakon raspada SFRJ i u svetlu novih društvenih okolnosti, religijske zajednice imaju nov društveni status i novu društvenu ulogu; one su izašle iz privatne i našle svoje mesto u javnoj sferi. U kontekstu desekularizacije društvenog života, religijska tolerancija ima veći značaj, kako za same religijske zajednice, tako i za druge društvene aktere i društvo u celini. Imajući to u vidu, cilj ovog rada je da analizira teorijska stanovišta i određenja pojma religijske tolerancije u radovima domaćih autora – kako filozofa i predstavnika društvenih nauka, tako i teologa. Osim analize uticaja društvenog konteksta, analiziraće se teza o relaciji između monoteizma i netolerancije, a u razmatranje će se uzeti i doktrinarni aspekt, odnosno sadržaj svetih spisa. Posvetiće se pažnja i tome ko su mogući subjekti religijske tolerancije, ukazati na problem paternalizma u govoru o religiji i religijskom, te istaći važnost međusobnog uvažavanja i poštovanja između aktera u dijaloškoj komunikaciji. U vezi sa prisutnim stavovima o nemogućnosti tolerancije između različitih konfesija, odnosno religija, budući da na različit način gledaju na put čovekovog spasenja, podvući će se razlika između vrednovanja saznanja i vrednovanja aktera – pojedinaca, zajednica i društvenih grupa.