МЕЈКОВЕР ТЕЛЕВИЗИЈА И МИТ О ЛЕПОТИ

Претпоставка је да медији, захваљујући својој улози комуникатора културних вредности и идеја, утичу и на дефинисање идеала женске лепоте. Процеси медијске репрезентације кључни су у конструисању културних „норми“ лепоте женског тела, а ка потрошњи оријентисано друштво у достигнућима естетске хирургије препознаје начине демократизације и приближавања овом идеалу. Будући мешавина ових мотива, мејковер ТВ емисије су пример медијског садржаја на основу чије анализе се покушавају открити значења и механизми потврђивања савременог мита о лепоти, идеје коју је предложила Наоми Волф. Ове емисије могу се посматрати и као својеврсни медијски ритуал, који иницира у мит и легитимише његову друштвену улогу. Емисија “Моје ново ја”, емитована на Првој телевизији, предмет је кратке анализе чији кључни моменти откривају стална места у медијској репрезентацији актуелног модела женске лепоте, последице које тај модел производи и друштвених односа моћи, на које одржавање мита о лепоти указује.

НИСКЕ ПЛАТЕ И ВИСОКА ТЕХНОЛОГИЈА – НОВИНАРИ И НОВИНАРСТВО У СРБИЈИ

У овом тексту се разматрају основни налази истраживања „Професија на раскршћу – новинарство на прагу информационог друштва“, које је реализовао Центар за медије и медијска истраживања Факултет политичких наука у Београду у периоду од јула 2010. до јуна 2011. године. Циљ пројекта је био да истражи друштвене, економске и технолошке одлике новинарске заједнице у Србији, као и њене капацитете да одговори на изазове са којима се професија суочава у условима глобалних медијских промена и домаћих транзиционих процеса. Резултати истраживања упућују на закључак да је новинарство у Србији у својеврсном вакууму и да, заглављено између одложене транзиције и информационог друштва, веома споро мобилише своје ресурсе као одговор на долазеће професионалне изазове.

НИСКЕ ПЛАТЕ И ВИСОКА ТЕХНОЛОГИЈА – НОВИНАРИ И НОВИНАРСТВО У СРБИЈИ

У овом тексту се разматрају основни налази истраживања „Професија на раскршћу – новинарство на прагу информационог друштва“, које је реализовао Центар за медије и медијска истраживања Факултета политичких наука у Београду, у периоду од јула 2010. до јуна 2011. године. Циљ пројекта је био да истражи друштвене, економске и технолошке одлике новинарске заједнице у Србији, као и њене капацитете да одговори на изазове са којима се професија суочава у условима глобалних медијских промена и домаћих транзиционих процеса. Резултати истраживања упућују на закључак да је новинарство у Србији у својеврсном вакууму и да заглављено између одложене транзиције и информационог друштва, веома споро мобилише своје ресурсе као одговор на долазеће професионалне изазове.

У ТРАГАЊУ ЗА АДОРНОВИМ ПРИСТУПОМ СОЦИОЛОГИЈИ КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИ

REVITALIZATION OF IBSEN’S “PEER GYNT” IN OSLO TODAY: INTERTEXTUALITY IN A SCENE

Текст испитује могућности ревитализације и превођења драмског текста Хенрика Ибзена (Henrik Ibsen) у отворену форму перформанса. На примеру представе Пер Гинт (Peer Gynt), која је премијерно изведена 17. септембра 2009. године у Новом Централтеатру (Nye Centralteater) у Ослу, истражују се додирне тачке деветнаестовековне драме и савременог културног контекста. Ибзенова драма Пер Гинт, у режији Свена Стурла Хунгнеса (Svein Sturla Hungnes), постављена је као ”модерна, урбана верзија”, према оцени критике. У анализи су издвојени кључни интертекстуални елементи новог читања и извођења Ибзена у контексту масовне медијске културе. На темељу Бартових (Roland Barthes) теоријских ставова, изнетих у есеју ”Смрт аутора”, у фокусу је комуникација на релацији сцена/перформанс и гледалац/учесник.

ХЕДА ГАБЛЕР – КЛАВИР КАО ДРАМСКО ОРУЂЕ

Клавир је, као део сценографије, метафора трагедије Хеде Габлер у истоименој драми Хенрика Ибзена, док клавирска музика на неки начин представља „угушени глас“ главне јунакиње. У овом раду се клавир и клавирска музика посматрају као драмско оруђе и као кључни елементи драмског текста. Музика на клавиру функционише као увертира за једну смрт, за коју се може рећи да је најизразитији пример антиспектакуларне и антитеатралне смрти у читавом Ибзеновом делу. Сам чин Хединог самоубиства, коме претходи дивља клавирска мелодија, померени су изван видокруга свих осталих јунака драме, па и читаве публике. Клавир остаје, без сумње, изразито драмско оруђе, које Ибзен користи да би појачао драмску тензију и нагласио рушење јунакињиног унутрашњег бића.