Архива

У раду се детаљно анализира сцена из другог чина Ибзенове драме Луткина кућа (1879) у којој главна јунакиња плеше тарантелу. Сцена Нориног плеса је у досадашњим истраживањима тумачена на многе начине, будући да представља један од кључних и најинтензивнијих тренутака у драми. Најважније питање којим се овај рад бави јесте да ли је сцена у којој Нора плеше тарантелу у салону не само драмски климакс, већ и преломни тренутак, када Нора коначно увиђа да су њен брак и њена улога у патријархалној, грађанској породици засновани на неистини и илузији. Указујући на бројне елементе у драмском тексту који не иду у прилог оваквој тврдњи, закључак рада јесте да је сцена у којој Нора плеше тарантелу заправо крајња потврда њене преданости и вере у норме понашања које су стриктно дефинисане грађанском идеологијом, а које ће главна јунакиња тек на самом крају драме одлучно одбацити. У раду се Норина тарантела посматра као нека врста ритуалне представе, приликом које Нора не крши правила „лепог понашања”, јер никада не одустаје од утврђених улога супруге и мајке. Закључак овог рада јесте да Норина тарантела није, како је до сада често тумачено, тренутак њене когнитивне трансформације и њеног ритуалног ослобађања грађанских стега. Напротив, сцена разуздане игре је нарочито исценирани догађај на ивици строгих правила грађанског декора. Тарантела је, са једне стране, Норина скоро аутоматска реакција у тренутку очајања, али је такође веома прорачунат, заводљив плес, којим Нора успева да оствари свој првобитни циљ – да занесе Хелмера и продужи илузију „срећне породице” макар и за неколико кратких часова. Другим речима, овај рад тумачи сцену Норине тарантеле као (мело)драмски врхунац њене преданости јасно одређеним родним правилима и кодексу понашања жене у грађанској породици 19. века.