Архива

1970-тих година, када је Алвин Тофлер објавио своју књигу “Шок будућности”, тешко је било поверовати му у тврдњама да друштво улази у еру промена које ће потпуно изменити слику света. Ипак, технолошка и информацијска револуција, као основни покретачи развоја данас, измениле су не само начин на који радимо и стварамо, већ целокупну слику друштвеног и приватног живота човека са почетка XXI века. Персонални компјутери на послу, код куће и у форми телефона, ајпод (iPod), ајфон (iPhone), ајбук (iBook), интернет, Скајп (Skype), чет (chat), онлајн куповина и учење (online), онлајн дружење и забављање (online), само су неки од елемената савременог живота који пре само неколико деценија нису били замисливи, док је живот данас незамислив без њих. Занимљиво је да, иако су се ове промене одразиле на бројне (све) аспекте савременог живота, чини се да (формално) образовање није један од ових аспеката. Образовни системи широм света још увек осликавају друштвени, историјски и економски период у коме су настали – период индустријске револуције. Аналогија школе као фабрике, није непозната у теорији и пракси савременог образовања. Овим радом желимо да се осврнемо на правце могућих промена у образовним системима широм света, односно на улогу савремених медија у конципирању образовања према потребама XXI века. Желимо да истражимо потенцијалне и вероватне сценарије развоја образовања, који би стављајући у функцију предности и могућности савремених медија и технологија, одговорили на потребе развоја у XXI веку.

У раду „Грађанско новинарство у дигиталном 21. веку” истраживала сам грађанско новинарство у дигитално доба, посебно онлајн (on line), његове основне карактеристике и особености, појавне облике, однос према професионалним новинарима и блогерима, као и сарадњу медијских кућа и грађана – репортера. Анализирала сам и кључне парадигме екранске и дигиталне културе – радикалну конвергенцију медија и презасићеност информацијама. У раду су понуђени неки могући одоговори на питања – Како да медији иду у корак са овим променама?, Како да разговарају и сарађују са својом публиком?, Којим путевима да пруже професионалну помоћ грађанима да се изразе и искажу своје мишљење на глобалној рачунарској мрежи? И да ли је то уопште неопходно? У закључку рада дат је кратак критички приказ места и улоге грађанског (он лајн) новинарства данас.

Пројекат „Празни простори Србије“ бави се феноменом „празних“, то јест „испражњених“ простора на територији Србије и могућностима њихове трансформације у комплексе различитих намена, а пре свега у мултимедијалне уметничке и научно-истраживачке центре. Истраживањем су обухваћени објекти културно-историјског наслеђа, индустријски, војни, пословни и други објекти ван функције, „празна“ подручја – напуштена села, делови градова, некадашња индустријска подручја итд. Једно од полазишта истраживања је и проблем „недостатка“ простора за деловање уметничких и научних институција, група и појединаца активних у тим областима, а који би се могао решити управо „попуњавањем“ простора обухваћених истраживањем. Прва фаза пројекта реализована је на територији Београда у периоду од јуна до новембра 2009. године. Резултати истраживања представљени у овом раду, приказују само део потенцијала Београда у празним просторима. Истовремено, они пружају основу за даља истраживања на територији Србије.