КУЋА КАО ЕКРАН: ТРАНСФОРМАЦИЈЕ МЕДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ АРХИТЕКТУРИ

/in /by

Уколико урбани простор посматрамо као текст, јасно је да град нуди много могућности за различита читања. Захваљујући глобалној економији и развоју технологије, изглед и употреба града на крају 20. века се значајно мењају. Нови друштвени односи засновани на економском и технолошком развоју, условили су појаву друштва спектакла, које постаје кључно одређење градског живота. У савременом граду слика постаје основно средство комуникације. Измењени идентитет савременог града успостављају правила глобалног правца урбане изградње, али и трансформисана медијска функција у савременој архитектури. Увођење нових медија у процес архитектонског обликовања објеката истискује традиционалну медијску функцију архитектуре. У овом процесу установили смо неколико појава: релативизацију или поништавање фасаде; фрагментацију или употребу дела фасаде као простора излагања; и доминацију или третман фасаде као доминантног обележја куће. На основу посматрања ових појава установили смо нову типолошку класификацију медијске функције фасаде у савременој архитектури: фасада као носач маркетиншког садржаја; урбани екрани; архитектура као скулптура; и архитектура као медијска инфрастуктура.

САВРЕМЕНИ ГРАД КАО ПРОСТОР СПЕКТАКЛА: ПОЗОРНИЦА ИЛИ СЦЕНА

/in /by

Изглед и употреба града на крају 20. века бивају значајно измењени. Град постаје арена која се, захваљујући глобалним кретањима, информатичком друштву, борби за међусобни престиж градова, али и другачијем обликовању норми, култури понашања и типизацији стилова живота, трансформише у урбану позорницу. Преузимајући све више сценографска обележја, савремени град постаје место на коме тржишна идеологија усмерава и одређује средства комуникације, али и начин перцепције. У процесу карактеризације савременог града значајно место заузима однос између физичке структуре грађене средине, сценичности објеката и урбаних простора, и спектакла и просторног уобличавања сценских догађаја. Доживљај урбаног простора захтева и способност сценографске перцепције града. Спектакл, тако, представља једну од најзначајнијих области живота и важан чинилац карактера савременог града.

КУЛТУРА И СРЕЋА

/in /by

Дух културе садржан је у сократовском позиву на самоспознају, у циљу моралног побољшања, мудрости, доброг живота, који не само да доноси срећу, већ јесте срећа. Култура превазилази информисаност и знање у спознаји која доприноси процвату живота личности и друштва. Стварни смисао културе је у буднијој и снажнијој присутности себи и свету. Треба бити свестан суштинске разлике између „имати“ образовање, културу као акумулацију знања и „бити“ образована, култивисана личност што је резултат рефлексивног и креативног живљења. Култура је биофилна оријентација, јер омогућава слободан проток и реализацију животне енергије у игри експресије и облика. Докле год се у васпитању, школству и друштву уопште, култури не врати њен дух, ерос који ју је од памтивека прожимао, и докле год се она не буде преносила, комуницирала младим нараштајима, садржински и формално, у складу са тим значењем, они ће је доживљавати као страно тело туђе њиховим потребама, интересима и трагању за срећом.

УТИЦАЈ НОВИХ КОМУНИКАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА НА ПЕРЦЕПЦИЈУ ВРЕМЕНА

/in /by

Тема све убрзанијег темпа живота и ламентирање над деструктивним ефектима те појаве није нова. Она се јавља још у XIX веку, са изумом железнице и телеграфа. Савремени човек је у доба индустријализације почео да доживљава корениту промену односа према времену. Са глобализацијом, која је дошла на таласу нових информационих технологија, устоличили су се императиви брзине, хитности, „инстантизма“, симултаности и краткорочизма, као нових мерних јединица времена. На извору акцелерације времена налазе се модерне технологије, али је интернет довео тај процес до врхунца. Притисак убрзања и уситњавања времена, преливајући се из економско-технолошке сфере, има тенденцију да колонизује целокупан психолошки и друштвени простор. У овом раду се не бавимо вредносном проценом технолошке брзине пер се, нити носталгичним жалом за старим, добрим, „споријим“ временима. Занима нас начин на који брзина, као вредносно неутралан, штавише и позитивно конотиран појам, преламајући се кроз психолошку призму, конкретно кроз перцепцију времена, постаје ужурбаност (ургентност, хитност) као доминантан модус индивидуалне и друштвене егзистенције. У циљу што бољег разумевања и анализе односа између брзине и журбе, као и његових последица на психосоцијално здравље, разликујемо три врсте времености: физиопсихолошку, социопсихолошку и технопсихолошку. Позивајући се на резултате истраживања које је, у оквиру докторске тезе из социологије, спровео Luc Bonneville са редовним корисницима интернета, покушаћемо да покажемо како код њих долази до мучног конфликта између наведених темпоралних модуса и до тзв. „патологије садашњости“.

ОСНОВНА ЗАКОНСКА РЕШЕЊА У КУЛТУРИ – СРБИЈА, НЕМАЧКА, ЛИТВАНИЈА И ГРЧКА

/in /by

Рад се бави испитивањем важећих законских решења у култури у четири европске земље (Немачка, Литванија, Грчка и Србија). Кроз постојећу легислативу (њен обим, структуру и позицију у времену), као значајан инструмент културне политике, осликавају се политички смер, друштвена атмосфера, економска ситуација у држави, превирања, приоритети и циљеви. Модернизација и велики број измена у законима у култури у овим земљама, за циљ су имале (у случају Србије – имају) усклађивање са европским стандардима. Истражујући Уставе датих земаља, кровне и посебне законе у култури, (не)регулисане подобласти, економске и политичке специфичности и др., доноси се закључак о стању у свакој од земаља, а потом врши компаративна анализа у односу на Србију. Најзначајнији елемент културне легислативе у Србији представља Закон о култури, који је ступио на снагу марта 2010. године. Посебан део рада бави се међународним актима у култури и поређењем броја и датума ратификације истих у испитиваним земљама. 

БИЛБОРД КАО СРЕДСТВО УРБАНОГ СПЕКТАКЛА

/in /by

Сложен однос града и спектакла, садејство иновативних технологија и савремених идеја (медијатектура), различити облици интерактивних урбаних екрана успостављају савремени град као експлицитну позорницу друштва спектакла. Билборд као простор који говори и једноставан облик хетерогене врсте спољашњих реклама, један је од најексплоатисанијих видова оглашавања у Србији. Поред детаљног приказа законске регулативе и историјског контекста, овај чланак има за циљ приказивање тренутне урбане сценографије у нас и подстицај за креирање складнијег окружења. Представљен је аргументован естетски вапај визуелног идентитета савремених градова, који поставља озбиљну дилему: да ли треба следити идеал града као центра знања, напретка и склада или хипермодерну идеју о вавилонској кули свеприсутних интерактивних екрана?