Arhiva

Pre­ma is­toč­no-rim­skoj (vi­zan­tij­skoj) cr­kve­no-po­litič­koj te­o­ri­ji, da bi je­dan na­rod do­bio od Va­se­ljen­ske pa­trijar­ši­je cr­kve­nu au­to­no­mi­ju mo­rao je da za­do­vo­lji iz­ve­sne dr­žavno-po­li­tič­ke, cr­kve­ne i kul­tu­ro­lo­ške stan­dar­de ko­je su od njega zah­te­va­le nad­le­žne in­sti­tu­ci­je Vi­zan­tij­skog car­stva. Od vre­me­na do­se­lja­va­nja srp­skih ple­me­na na ove pro­sto­re to­kom VI ve­ka, pre­ko nji­ho­vog po­kr­šta­va­nja, opi­sme­nja­va­nja i stva­ra­nja manjih pa po­tom i ve­ćih udru­že­nih „po­li­tič­kih” za­jed­ni­ca, te­kao je pro­ces kul­tur­nog uz­di­za­nja Sr­ba shod­no hri­šćan­sko-ro­mej­skom obra­scu. Na­kon vi­še­ve­kov­nog uz­ra­sta­nja u hri­šćan­skom ži­vo­tu,sti­ca­nje au­to­ke­fal­no­sti Srp­ske cr­kve 1219. go­di­ne bio je ja­san po­ka­za­telj du­hov­ne zre­lo­sti srp­sko­ga na­ro­da, kao i me­sta i ulo­ge Sr­ba na ge­o­po­li­tič­koj kar­ti ju­go­i­stoč­ne Evro­pe po­čet­kom XIII ve­ka. Od ovo­ga vre­me­na srp­ski cr­kve­ni po­gla­var (ar­hi­e­pi­skop) zvanič­no do­bi­ja svo­je me­sto u po­ret­ku (dip­ti­hu) pra­vo­slav­nih po­glava­ra, a srp­ski kralj za­u­zi­ma vi­so­ko me­sto u vi­zan­tij­skom si­ste­mu hi­je­rar­hi­je po­li­tič­kih vla­da­ra. U ra­du se, da­kle, uka­zu­je na osnovne to­ko­ve pre­o­bra­ža­ja srp­sko­ga na­ro­da od pa­gan­stva ka hri­šćanstvu i po­stup­nost u nje­go­vom sa­zre­va­nju na pla­nu cr­kve­nog ži­vota do 1219. go­di­ne, ka­da Sr­bi i zva­nič­no bi­va­ju uvr­šteni u red hri­šćan­skih ci­vi­li­zo­va­nih na­ro­da.