Arhiva

U radu se razmatra pojmovno i istorijski odnos kulture i (ne)demokratije. Pojam kulture se razumeva na širi (način ukupnog života jedne nacije) i uži (umetničko-stvaralački) način. Kao poredak koji ne sprečava slobodu mišljenja, stvaranja i delovanja, demokratija predstavlja širenje slobode umetničkog polja kulture. U radu se ne osporava napredak u širenju povoljnih uslova za kulturno stvaralaštvo u demokratiji. Podseća se na činjenicu da su tokom istorije društva, preovladavali nedemokratski oblici vladavine. U takvim okolnostima su stvorena velika dela kulture i umetnosti. Ova činjenica se objašnjava sposobnošću stvaralaca da pronađu oblik za svoje umetničke ideje i u nedemokratskim društvima. Zapravo, ti sistemi su predstavljali izazov za umetničko i kulturno stvaralaštvo. U završnom delu analiziraju se problemi kulture i umetnosti u odnosu prema publici: pojavljuju se u 1) „sporovima” umetničkog dela sa grupama umetničke publike, 2) jačanju tržišta kao posrednika između dela i publike; 3) samopredstavljanje stvaralaca i „stvaralaca” na društvenim mrežama.

Ovaj rad se bavi proučavanjem faktora koji su uticali na odnos između postojećeg kulturnog obrasca i nivoa razvijenosti demokratije u Srbiji, i fenomena koji su ključni za pojam i funkcionisanje demokratije. Razumevanje odnosa demokratije i kulture može pomoći u donošenju odluka koje bi imale uticaja u ovoj oblasti. Demokratija je reč koju često čujemo i upotrebljavamo a da se pri tome zaboravlja da demokratija počiva na razvoju kulture, tako da danas „de facto” demokratija postoji samo formalno i deklarativno, jer bez suštinskog uticaja kulture nema ni demokratije. U eri masovne potrošnje i masovne komunikacije, obeleženoj opadanjem ili nestankom velikih ideja i ideologija, desila se promena vrednosne dimenzije kulture. Kultura je predodređena promenama koje mogu biti uzrokovane društvenim događajima, inovacijama i drugim uticajima u društvu. Osnovni problem nedovoljnog razvoja kulture u Srbiji nije tehnološke prirode, to nisu velike količine ugljen-dioksida, globalno zagrevanje, otpad, to su simptomi problema. Problem jeste u kulturi i u načinu razmišljanja.

U ovom radu bavićemo se idejama i idealima koji su karakteristični za političku kulturu demokratskog društva, a koji omogućavaju trajnost demokratije i dalji razvoj demokratskih institucija. Naš osnovni cilj biće da istražimo normativnu dimenziju političke kulture demokratskog društva. Polazeći od slobode i jednakosti kao osnovnih principa demokratije razmotrićemo pitanje na koji način ovi principi utemeljuju osnovne ideje i ideale političke kulture demokratskog društva. Iako je naše istraživanje prevashodno normativne prirode ono će nastojati da ukaže na značaj povezivanja normativne političke teorije sa empirijski orijentisanim teorijama u vezi sa političkom kulturom.

Imajući u vidu da je društveni život danas sve manje nacionalno i prostorno ograničen, multikulturalnost je postala nesporna činjenična realnost i krucijalna odrednica većine savremenih postindustrijskih društava. Rad ima za cilj da osvetli podeljenost naučnih diskursa u vezi sa kulturnim pluralizmom i poželjnim načinima organizovanja postojeće multikulturalnosti u savremenim društvima, kroz analizu odnosa liberalizma i multikulturalizma, kulturnog relativizma i univerzalnosti ljudkih prava i sloboda. U skladu sa procenama da se, u svakodnenim praksama ostvarivanja i osporavanja demokratije, kulturna prava i slobode više verbalno zagovaraju i normativno utemeljuju, nego praktično realizuju, u radu se, zatim, čini kritički osvrt na multikulturna iskustva različitih zemalja. Ovo u želji da se ukaže na značajne varijacije u ocenjivanju toga šta kulturna demokratija jeste i koliko su daleko spremne da idu pojedine države u njenom ostvarivanju. 

Ovaj tekst polazi od teze da su jugoslovenska, beogradska i zagrebačka škola kulturne politike, šezdesetih i sedamdesetih godina bile među vodećim svetskim teorijama i praksama kulturne politike, a da ih je poluperiferijski status naše nauke uz nedovoljno angažovanu akademsku kulturu sećanja i usled novih trendova akademskog kapitalizma, u potpunosti skrajnuo iz akademskih tokova. Rad analizira metode delovanja vrhunskih svetskih akademskih časopisa na razvoju kulture sećanja, kroz studiju slučaja: pregleda knjiga iz domena kulturne politike koje je Internacionalni časopis za kulturnu politiku napravio tražeći tekstove prikaza od 40 profesora kulturne politike širom sveta (The International Journal of Cultural Policy Vol. 16, n. 1). Birajući anglo-američke teoretičare i teoretičare severa Evrope, akademski časopis dodatno „centralizuje” znanje i pravi nove periferije i poluperiferije produkcije znanja. Rad ukazuje i na moguće strategije i taktike otpora, subverzije poluperiferije, kroz primer sopstvenog teksta o knjizi Mišela de Sertoa „Kultura u pluralu”, napisanom po pozivu za dati broj časopisa.