Резултати претраге

Партиципативне праксе у уметности пример су приближавања и другачијег повезивања уметности и културе, односно уметности и различитих друштвених регистара. У овим праксама се најдиректније препознаје једно од кључних обележја савремене уметности, а то је нестајање видљивих, опипљивих разлика између уметничког и неуметничког деловања. Партиципативне праксе преузимају социјалне матрице из различитих друштвених и културних регистaра с уметничком наменом и с циљем успостављања критичког односа према друштву, локалној средини, култури, једном речју, политичког начина деловања. Овакав начин функционисања партиципативних пракси анализиран је на примеру српске савремене уметности са краћим историјским освртом (авангардна и неоавангардна уметност) као и актуелним теоријским одређењима (К. Бишоп, Б. Грој и Н. Бурио).

У раду се презентују резултати емпиријског истраживања спроведеног 2009. године, на узорку од 985 студената високих школа струковних студија (30), у 28 градова у Србији, са циљем утврђивања односа који постоје између одређених елемената социјалног порекла студената високих школа струковних студија и њихових образовних, професионалних и животних аспирација. Истраживање је показало да постоји висока социјална диференцираност високих школа струковних студија, односно јасно издвајање веће заступљености студената који су пореклом из нижих и средњих друштвених слојева. У том смислу, школовање на високошколском нивоу овој генерацији младих људи би требало да омогући не само стицање знања, које је потребно за обављање сложених послова, него и више друштвене позиције у односу на генерацију родитеља (радници) и прародитеља (пољопривредници). Утврђивање социјалног порекла послужило је као пледоаје за „откривање” перспектива и аспирација студентске омладине у вези са њеном будућношћу.

Средином 9. века бенедиктински монашки ред бележио је успон у јужној Италији. Почев од краја 8. столећа Монтекасино је био носилац културног препорода, мрежа опатија увелико се проширила на подручју Беневента, Апулије, Кампаније, Калабрије и других области, док су припадници овог реда у европским оквирима важили за гласовите мисионаре, који су дали велики допринос христијанизацији многих германских и словенских народа. Међутим, бенедиктинци у јужној Италији су већ неко време били изложени нападима Сарацена и других разбојника који су угрожавали и пљачкали њихове манастире, што је кулминирало освајањем Монтекасина 883. године. Због учвршћивања византијске власти прилике на источној јадранској обали деловале су далеко стабилније и погодније за живот монашких заједница. Поред тога, у залеђу византијских градова живело је словенско становништво које је већ више од два века постепено продирало у приобалне зоне, полако изграђујући свој однос са Романима, житељима урбаних средина. Словени су још увек у великом броју били поклоници старе религије или тек делимично христијанизовани. Осим што су уживали углед успешних мисионара, бенедиктинци су своје манастире подизали у сеоској средини надомак главних саобраћајница и градских центара, док се њихов начин живота уклапао у менталитет и навике аграрног друштва. Христијанизовање словенског живља омогућавало је ширење културних модела из градова центара византијске управе, што је прејудицирало јачање идеолошких позиција и учвршћивање њихове фактичке власти. На другој страни, Апостолска столица је на овакве подухвате гледала благонаклоно будући да су бенедиктинци готово неосетно доприносили снажењу позиција римске цркве у Далмацији. Бенедиктинци су озбиљно приступали мисионарским подухватима, о чему сведочи и вешт избор светачких култова, пре свега титулара великих опатија.

Ослањајући се на виђење Мишела Фукоа у критичком есеју „Шта је аутор?”, у овом раду се анализира из чије перспективе и из угла које књижевне оријентације, идеологије и истине се обликује нарација у романима Фо Џ. М. Куција и Слушкињина прича М. Етвуд. Ови савремени наставци приче о Робинсону Крусоу и слушкињи Вали из Библије настали су услед несхватљивих или недоречених делова у оригиналним текстовима, и префигурисани су како из угла аутора као појединца, тако и са становишта актуелних истина у култури и књижевности. Услед имплицитних и експлицитних критика империјалне и патријархалне идеологије, оба романа на почетку упућују на феминистички дискурс. Међутим, поједине сцене и личности указују на преиспитивање истина из постколонијалне, као и постфеминистичке перспективе. Поред могућности да се истина истакне из различитих аспеката, у раду се испитује како аутори поменутих романа у својим текстовима проблематизују и друге (не)истине у књижевности и култури, у прошлости и садашњости.

Рад се бави проблемом истине у књижевности из перспективе постмодернистичке исповијести. Настоји се проблематизовати модел аутентичности истине у књижевности, односно показати проблематичност категорије искрености у жанру који искреност узима као своју основну претпоставку. Постмодернистичка релативизација истине у књижевности није заобишла ни искреност као залогу истине у књижевности, стога је пажња посвећена нарочито постмодернистичким увидима у ова питања. Иако ни теорија ни књижевноумјетничка пракса у постмодерни не нуде коначно рјешење, с обзиром на своју природу, оне јасно показују сва слаба мјеста модела истине у књижевности попут овог. Са друге стране, а што је овдје важније, супротстављају се сваком покушају успостављања тотализације значења и монопола над истином у књижевности. Постмодернистички став према истини у исповијести посматра се у односу на теорију деконструкције Ж. Дериде (Derrida) и приповијетку „Отисак срца на зиду” Б. Пекића из збирке Нови Јерусалим, као и у односу на експлицитне ставове ових аутора о истини у жанру исповијести.