Резултати претраге

У раду истражујем однос појмова “спектакл” и “симулакрум” у контексту савремене уметности и културе. Савремена (западна) култура се појављује као култура спектакла и симулација, барем у свом највећем делу. Ова два појма, штавише, постају готово синоними, односећи се на исти културни феномен. Ради што потпунијег схватања њиховог значења и значаја у савременој култури, појмови су објашњени и са аспекта саме њихове генезе. У раду се посебно истиче низ парадокса који се откривају савременом контекстуализацијом ових појмова.

Од 2006. године када је Радио–телевизија Србије почела процес трансформације у јавни медијски сервис, пред Телевизију Београд постављени су програмски захтеви карактеристични за високе стандарде јавног сервиса. У овом раду анализира се програм о култури, као један од показатеља успешности трансформације Телевизије Београд у јавни сервис, с обзиром да је реч о програму који је значајан за ширење знања и остваривање образовне функције медија, као и за очување културне баштине и културног идентитета народа. Више од пола века културни програм је заузимао значајно место у програму Радио-телевизије Србије, која је поставила како ауторске тако и продукцијске стандарде вредне пажње. Циљ овог рада је да се установи место и улога садржаја посвећених култури на Телевизији Београд. Полазна хипотеза је да темама из културе данас није посвећено довољно простора на Телевизији Београд. Концепција формата познатог као „Културно-образовни програм“, чини се, није најбоље решење јер се и у „конгломерату“ разноврсних програмских садржаја место за културу налази на маргинама.

Интернет се може одредити као значењски флотантно окружење у чије се кодове пресликавају свакодневни чинови субјекта или друштвене групе, окружење које је новина само по себи (у смислу самог медија), али и у погледу начина на који реконституише процес комуникације. Медиј (канал, средство) комуникације, у случају интернета, спаја текстуалне, аудио и визуелне елементе, придодајући им интерактивност – могућност утицаја на форму и садржај тражене информације. Парадокс субјекта и идентитета лежи у чињеници да је субјект истовремено слободан да зада координате свог присуства на Мрежи креирањем свог личног профила, али истовремено и утамничен простором компјутерског екрана који је нестао и у потпуности прекрио визуелно поље. Поставља се питање да ли је заиста реч о „стварности“ и „копији стварности“; да ли смо на помолу једне нове, другачије реалности у којој се преплићу „реално“ и „виртуелно“.