Arhiva

Autor nastoji da ispita preplitanje pojmova lepog i dobrog kroz analizu estetičkih i moralnih standarda savremene popularne kulture, zahvaćene kroz kulturološku paradigmu Holivuda, shvaćenog ne samo kao filmska škola, već istovremeno kao simbol globalnih komercijalnih vrednosti i estetike. Holivud se posmatra kao konzervativan u pogledu modernog (i savremenog) trenda razdvajanja estetike i morala, insistirajući na snažnom paralelizmu i korelaciji između fizičke lepote protagoniste i moralnosti njegovih postupaka. Ovaj odnos i njegove primene aktivno se koriste u političkoj i ideološkoj propagandi, najčešće služeći imperijalističkim interesima američke ekonomske i političke oligarhije, ali istovremeno – pogotovo u slučaju umetnički najboljih i kritički najhvaljenijih filmova – često otvoreno subvertiraju vrednosti i političku ideologiju američkog i zapadnog društva uopšte. Autor razmatra nekoliki primera moralnih kontroverzi koje proizilaze iz holivudskih paradigmi lepote, u obliku u kome se pojavljuju u TV seriji Igra prestola, istovremeno ukazujući da je holivudska estetika naizgled trajnija i manje podložna promenama od holivudske etike, u skladu sa antičkim filozofskim idealom καλοκαγαθία.

Autor u radu nastoji da prikaže mesto odnosa moralnog, dobrog, lepog i umetnosti u Kantovoj estetici. Osnovna teza rada je da ova veza, koja je veoma važna za Kanta, nije i samorazumljiva za subjektivističko razumevanje estetskih fenomena i problema, te da njeno tvrđenje podrazumeva svojevrsno rekonceptualizovanje tradicionalnog razumevanja odnosa dobrog i lepog. Analiza ponuđena u radu ima za cilj da problem subjektivne opštosti u Kantovom razumevanju predstavi kao horizont na pozadini kog se odvija takva rekonceptualizacija.

U kontekstu velikih podela u kojima beogradska kulturna scena reprodukuje postojeće društvene odnose, evidentna je njena rasparčanost i fokus na različitim, više ili manje upadljivim pokušajima izdvojenih entiteta da se održe i konsoliduju, bez obzira i možda baš usled slabljenja drugih. Tako indukovani odnosi rezultuju visokim stepenom razjedinjenosti, koja održava sistem iz kojeg je iznikla. U istrajavanju mnogih samostalnih organizovanja stižemo do negacije samoorganizovanosti u polju. Stoga se pitanje šta je to samoorganizovana kulturna scena nužno koriguje kondicionalom: šta bi ona mogla biti? Zbog čega bi postojala, kako bi nastajala, na kakvim principima bi funkcionisala? Više beogradskih umetnika/ca i radnika/ca u kulturi učestvovalo je u seriji polustrukturisanih intervjua usmerenih ka artikulaciji novog konstrukta. Njihovi odgovori, uz potcrtavanje svih preklapanja i mimohoda, polazište su analize u kojoj se ispituju potrebe uključenih aktera, kao i mogućnosti modelovanja samoorganizovane beogradske kulturne scene.

Tekst nudi osvrt na epikurejsku etiku analizirajući je više iz savremene perspektive, razmatrajući formalne uslove zahvaljujući kojima predstavlja etičku teoriju. Pretpostavljajući da, makar djelimično, zadovoljava uslove koje postavljaju savremeni teoretičari, dalje se razmatra donekle nekonzistentna veza između individualno i egoistično shvatane etike s jedne, i svojevrsnog društvenog ugovora s druge strane. Epikur tvrdi da jedan takav ugovor mora biti poštovan da bi obezbijedio valjano funkcionisanje ljudi u zajednici. Izgleda nam da vođenje sopstvenog života oslanjajući se isključivo na lične preferencije i uživanja isključuje bilo kakvu potrebu za obraćanje pažnje na socijalne okolnosti. Insistiranje na prihvatanju i poštovanju sporazuma među pojedincima nam govori da, pored toga što obezbjeđuje suživot, epikurejska etika nije isključivo individualistička, te da su njeni zahtjevi za hedonizmom ograničeni upravo jednim takvim sporazumom. Ipak, tako formulisan (nerazvijeni i nepotpuni) kontraktarijanizam, iako primamljiv, nije dovoljan da obezbijedi potpuno i univerzalno poštovanje propisanih normi i pravila.