Arhiva

U tekstu će biti reči o skulpturama Vojina Bakića, pre svega o njihovim formama sa aspekta formalne i kontekstualne analize. Tekst će nastojati da odgovori na pitanje mogu li se njegove skulpture Svetlosne forme iz 1963-64, posmatrati kao minimal art ili ne i zašto, te stoga koji se argumenti u definisanju i kontekstualizaciji umetnosti minimala mogu primeniti pri karakterizaciji Bakićevih dela. Takođe, pored formalne analize, za razumevanje dela ovog autora potrebno je posmatrati kontekst nastanka dela, kao i umetničke razmene i uticaje. Nastojaću da izložim već date argumente likovnih kritičara/ki i istoričara/ki umetnosti, kao i da predložim svoja razmatranja o pomenutoj temi. Rad bi, uzevši prethodnu argumentaciju u obzir, ukazao na moguća tumačenja u prostoru između datih kategorija. Šira kontekstualizacija Bakićevih Svetlosnih formi i osvrt na njima savremene i srodne umetničke fenomene poslužiće kao smernice za dalje istraživanje u pravcu mogućeg definisanja minimal umetnosti na prostoru bivše Jugoslavije.

Sefardski spomenici na Jevrejskom groblju u Beogradu predstavljaju značajnu temu za razmatranje vizuelnog identiteta jevrejske zajednice u Srbiji. Kao belezi kulturne istorije jednog naroda, oni su dokaz jednog stila koji postaje specifičan za sefardske Jevreje na čitavom Balkanu tokom 18. i 19. veka. Svojom jednostavnošću i minimalističkom monumentalnošću dovode posmatrača u stanje kontemplacije, a svojim pročišćenim formama istraživače funenrarne umetnosti u analizu stila koji je nastao spajanjem tradicija dvaju naroda. U ovom radu pokušaćemo da taj stil zagrobne umetnosti povežemo sa filozofskim shvatanjima minimalizma, koji je u slučaju jevrejskog naroda nastao zbog mnogih istorijskih i društvenih okolnosti. Ne u želji da pobijemo filozofske osnove na kojima je nastao ovaj umetnički pravac 60-ih godina 20. veka, već da prepoznamo njegove prapočetke u kultnim grobnim mestima, gde je vremenom dobijao istorijsku i religijsku vrednost, a koje je kao novoformirani stil isključivao iz svog simbolizma. Ukoliko pomenute tipove nadgrobnih spomenika stavimo u Ajnšajnovo relativno vreme i prostor iz koga nam oni odašiljaju drugačiju energiju, onda možemo da se pozovemo na onu devizu umetničke forme u minimalizmu, Manje je više, dok namerno odsustvo objektivnosti govori više od samih objekata.

Rad se bavi predstavljanjem karakteristika pripovedne poetike koja se u Americi javila osamdesetih godina prošlog veka i koja se naziva minimalizmom, ispitujući ove karakteristike u kratkoj prozi En Biti generalno, kao i posebno – na primeru kratke priče Kao staklo. Analizom se dolazi do zaključka da se glavna obeležja pripovedanja Bitijeve poklapaju sa tipičnim karakteristikama minimalizma, a to su u prvom redu jednostavnost u strukturi rečenice, oskudnost motiva i vokabulara, mali broj likova i odsustvo klasičnih elemenata pripovedanja kao što su zaplet i deskripcija koji ustupaju mesto otkrivanju vizuelnih sadržaja tj. vizuelizaciji naracije kao karakterističnoj tehnici En Biti koja priči daje njenu tipičnu nelinearnu strukturu.

Pozorišna umetnost predstavlja specifičnu i harmoničnu sintezu različitih umetnosti, zbog čega utiče na gledaoca, ne samo rečima prožetim emocijama u trenutku kada su pokrenute, nego i estetikom mizanscene. To obezbeđuje pozorištu veliku umetničku izražajnost, budući da se istovremeno deluje kako na čula i svest, tako i osećanja gledalaca. Pozorište je veoma privlačno deci, ništa manje nego odraslima. Tome doprinosi činjenica da je u dramskom prikazivanju, u najvećoj meri, prisutna osmišljena očiglednost, koja je i bazični princip opšte metodike vaspitno-obrazovnog rada sa decom i mladima, preko koje čulni utisci postaju pokretač dečje mašte, učenja, kritičkog i divergentnog mišljenja, kao i doživljavanja stvarnosti. Na taj način su deca posebno prijemčiva za pozorišnu umetnost, koja ostavlja trajne tragove na njihovoj ličnosti. Dečje dramsko stvaralaštvo, kao i metode i sadržaji njegovog podsticanja detaljno je opisano u knjizi Mudrost čula peti deo – dečje dramsko stvaralaštvo (2010), koja predstavlja deo edicije Mudrost čula. U ovom radu su predstavljene determinate na kojima je zasnovana metodika dramskog stvaralaštva, a koja je upravo opisana u ovoj knjizi, sa posebnim naglaskom na metodama.