Архива

Ликовној је уметности традиционално додељивана она улога коју данас приписујемо медијима масовне комуникације, а у складу са теоретизацијом спектакла као актуелног модела културалне видљивости. То је могуће увидети услед поновног разматрања парадигматских дела из историје уметности, али и тренутно маргинализованог места ликовних умећа у оквирима друштвеног живота. У овом тексту настојаћемо зато да лоцирамо услове таквог преузимања ’овлашћења’, односно, последице преноса функција комуникацијске размене и појавности из поља уметничког доживљаја у сферу нових електронских платформи, и поствареног медијског амбијента који оне генеришу. Јер, у питању није проста замена терена, пошто свако медијско окружење одликују друге законитости. Проблеми које ћемо сходно томе ословити тичу се пре свега наслеђа ликовне уметности у данашњем времену и њеног тренутног статуса, а у односу на свеопшту естетизацију стварности. На делу је испитивање нових, неисцрпних могућности које се отварају пред ликовним стваралаштвом, а насупрот императивима специјализације његових умећа које поставља тренутно доминантан поредак глобалног тржишта.