Архива

У нашем тексту, бавимо се проблемом употребе и злоупотребе уметности у друштву спектакла. Ако прихватимо чињеницу да живимо у свету симулације, окружени “терором” медијских представа, у којем су друштвени односи одређени тим представама, неминовно се поставља питање уметности и њеног места у друштву. С једне стране, систем који влада користи уметничку креативност уметника техничара, који преко монтаже, пропаганде и различитих облика дизајна (индустријски, графички, веб и сл) промовишу доминантне вредности и учвршћују хегемонију, док с друге стране, уметност, како је ми видимо, треба да буде постављена насупрот доксе и да кроз критику, иронију, субверзију и парадокс буде поље за слободну екпресију грађана и друштва.

Рад анализира утицај новог технолошког и медијског окружења на књигу, виђену у најширем смислу: као штампани текст и екранска структура, као део књижевног канона и учило. Култура странице и култура екрана траже различите способности и захтевају различите технике приступа тексту. Штампано штиво тражи од читаоца усредсређење и нуди му моновалентну информацију, док електронско штиво захтева раслојавање читаочеве пажње и нуди поливалентну информацију, али не гарантује поузданост. Однос страничне и екранске културе дефинише неусаглашен однос према новим информатичким технологијама: подела Сузан Гринфилд, у књизи Људи сутрашњице, која однос према дигиталној сфери класификује као вебофорију, вебофилију и вебофобију и даље је на снази у ери развоја друштвених мрежа попут Фејсбука и Твитера. Док страх од технологије извире из дубоко укорењеног страха да би привид могао да замени истину, вебофорија превиђа да и сам интернет мења своју медијску природу.