Архива

Ранко Радовић (1935-2005), професор, архитекта и урбаниста и теоретичар архитектуре, био је један од кључних учесника у артикулацији архитектонског дискурса који је отварао простор за нове естетске праксе 1970-тих и, нарочито, постмодернизам 1980-тих у Србији и бившој Југославији. У овом раду се испитују три главна тока Радовићевог рада: академски, на предмету Савремена архитектура, пројектантски, односно истраживачки, и јавни, кроз активно учешће у архитектонској култури периода. Истраживање је фокусирано на први период његове каријере, до почетка 1980-тих, у којем он успоставља специфичан приступ критици високог модернизма. У раду се такође испитују и релације према неколико кључних актера и представника претходних генерација, пре свега професора београдског универзитета Николе Добровића, Милорада Пантовића, Оливера Минића и Богдана Богдановића. Од средишњег значаја је поставка архитектонских пројеката за Спомен кућу на Тјентишту (1964-1972) и Привремени занатско-услужни центар у Београду (1968-1971), кроз које се критика доминантне праксе модернизма усмерава у правцу критичког регионализма, односно постмодернизма.

Проучавајући дигиталне медијске технологије и друштвенообразовне промене под њиховим утицајем код нас, испитивали смо и навике конзумената традиционалних наспрам дигиталних медија, као и кредибилитет online садржаја на које су конзументи упућени. Општи је закључак да се интернет као дигитална платформа најчешће користи на традиционалан (аналоган) начин, као канал једносмерне дистрибуције медијског садржаја, као и да се интерактивност своди на остављање коментара и углавном произвољних ставова читалаца. Иновативна употреба дигиталних технологија која пружа неограничене могућности – од изношења и сакупљања чињеница, преко повезивања са другим релевантним изворима и документима, затим отварања дебата и омогућавању партиципације читалаца у дефинисању друштвених проблема, њиховом аргументованом осветљавању из различитих углова, па до покретања на акцију у функцији решавања проблема – за већину и даље није интересантна. У овом раду такође указујемо на неопходност израде (дораде) истраживачких метода, типологија и техника које ће бити у стању да обухвате што већи број оних елемената нових медија, који их разликују од традиционалних медија.

Један од захтева савременог друштва јесте и употреба мноштва различитих медија и информационих технологија, те тако они постају део елементарне писмености. Пошто библиотеке у информационом друштву имају велику улогу, у овом раду ће бити представљени појам и развој једне виртуелне библиотеке ради приближавања појма оном делу популације који се из различитих разлога дистанцира од употребе савремених технологија користећи искључиво класичне облике информација. Приближавањем појма виртуелне библиотеке олакшаће се комуникација на релацији корисник – електронски извор.