Архива

Сам крај 70-тих и почетак 80-тих година прошлог века обележила је изненадна ерупција стваралачке енергије, која је српској уметничкој продукцији дала самосвојан печат у оквиру светских токова. Аутентичне вредности периода у музици познатог као Нови талас, биле су изражене кроз заједничке акције, различите форме културног отпора и отворене друштвено-политичке интервенције. Друштвена функција ових текстова, као и њихови коренити захвати и визионарство, дозвољава нам не само да Нови талас сагледамо као уметнички правац савремене авангарде, већ и да осветлимо његову значајну уметничку продукцију која је одредила и пратила, широј јавности много познатији, музички израз.

Рад се бави деконструкцијом језичког знака и одређивањем домена значења тог знака формираног у датој семантичкој структури. Полазећи од Деридиних претпоставки да је игра знаковне структуре (релација која се успоставља на елементима језичког знака: ознака (signifiant) – означено (signifie) –знак (signe)) незаустављива усљед бесконачних могућности структурирања једног семантичког система, показаћемо како само значење постаје дисемично, односно несводљиво, усљед претпоставке да ознака за себе може да веже различита означена. Видјећемо како знак Духа у Шекспировом Хамлету постаје једна таква структура. Запазићемо не само то да семантичка потенција значења овог знака расте сразмјерно протоку означених наспрам дате ознаке, него и да свака формирана (семантичка) структура прави симболичке представе у реалном. На тај начин, симболичко упориште, које одређено значење конституише, биће у могућности да формира нову означитељску реалност, додјељујући другима “улоге” у реалном. Приметићемо, сходно томе, како знакови у Хамлету праве симболичке системе у реалном, формирајући (непрестано) семантичке структуре по којима су други (ликови драме) дужни да се крећу.