Arhiva

Pokušavajući da temeljno sagledamo fenomen rijaliti programa u Srbiji ukazujemo na aktuelnu spregu duha palanke i najperfidnijih političko-medijskih instalacija kriminalno familijarističkog balkanskog neoliberalizma. Globalna industrija danas ima cilj da pojedinca zabavi do tačke političke i svake druge obamrlosti, pa je tako i funkcija raznih serija i TV programa (rijaliti) prevashodno zabavna. Uz sveopštu degradaciju obrazovanja, nauke i kulture, došlo je do slabljenja kritičkog aparata i snižavanja nivoa tolerancije, a na taj način svaka vrsta sadržaja, ma koliko banalan ili loš bio, nalazi svoju publiku koja nema potrebu za pobunom budući da je njena pažnja veoma perfidno usmerena na marginalne teme. Insistiranje na trivijalnim temama na širem planu rezultira političkom apatijomi opštom nezainteresovanošću za pitanja od šireg interesa.

Polazeći od premise da je sadržaj medija pretežno određen ekonomskom osnovom sistema u kojima funkcionišu, u radu se ispituje fenomen rijaliti programa kao deo šire tendencije transformacije medijskog prostora u polje sadržaja zabavnog karaktera, što dalje olakšava komodifikaciju celokupne medijske sfere. Koristeći izvore u oblasti medijske politike i etike medija, kao dokumente aktuelnih dešavanja u medijskom prostoru Srbije, analizira se struktura rijaliti programa uz ukazivanje na interesantnu, mada prikrivenu vezu ovog medijskog žanra i normi neoliberalnog radnog okruženja. Osnovni cilj rada je da se istraži u kojoj meri i na koji način se komodifikacijom realnosti i privatnosti ljudi, pod izgovorom ostvarivanja medijske slobode, narušavaju osnovni principi etičkog delovanja medija u društvu. 

U čije ime se odvija rijaliti? Kako gledaocu može biti zanimljivo nešto što podseća na dramu, a nije drama; na film sa različitim žanrovskim oznakama, a nije film; na vodvilj, groteskni smehotres, vašarsku zabavu, a da se u tome ne nalazi gotovo nikakva estetska vrednost? Zašto su gledaocima uopšte potrebni takvi sadržaji? Šta se dešava u ljudskom iskustvu ako se svakodnevno bavi životima drugih (običnih i moguće je poznatih)? Hipoteza podrazumeva preispitivanje uticaja skrivenog političkog gledišta na rijaliti program i uticaja rijaliti programa na političko stanovište savremenog gledaoca. Rijalitijima se smišljeno prekida svakodnevni životni tok pojedinih ličnosti sa obećanjem da mogu da reše svoja materijalna pitanja i druga pitanja koja se, ponekad, doživljavaju kao„životna”. Od izbora jelovnika do izbora vremena za „žurku”, sve je unapred određeno. Uobičajeni tokovi se prekidaju i junaci počinju da se bave nečim drugim što malo ili nimalo zavisi od njihove volje. Ništa predviđeno ne pripada autentično njihovom životu, ali ipak postoje uporišne tačke u paralelnoj stvarnosti. Paralelna stvarnost zamenjuje političku, stvarnu. Na toj simulaciji se zasniva i nova poetika rijalitija. Sve je na simuliranoj „energiji” i „podgrevanju” emocija zasnovanih, najpre, na činjenici izdvajanja. Otuda je jedan od ključnih momenata odnos između nametnutih zadataka i tzv. opuštanja. Život sena taj način bitno siromaši i oduzima mu se pravi smisao iako se čini da je sve zanimljivo, na „posebnim zadacima”, i punosmisla. Okvir tome daju namešteni aplauzi, izveštačeni smehi isforsirane svađe. Umesto subjektima, osobe u rijalitiju se doživljavaju kao objekti pogodni za manipulaciju svake vrste, pa i medijsko-političku manipulaciju. 

Cilj ovog rada jeste da istraži fenomen lajfstajl televizijskog formata kao specifičnog segmenta rijaliti televizijskih programa. Korpus čine primeri emisija na dva komercijalna inostrana TV kanala „Fine Living” i „HGTV” kao i emisije S Tamarom u akciji i Prva bašta Srbije na nacionalnom javnom medijskom servisu RTS. Jedinice analize su TV emisije, kao celine. Teorijsko polazište rada čini Teorija koristi i zadovoljstva. Analiza je pokazala kako posmatrani američki lajfstajl rijaliti programi, kao nametnut standard postavljaju, po pravilu, samo jedan stil uređenja sa obaveznim komponentama nameštaja i prostorija unutar stana/kuće i ne prihvataju kao dobar model ništa što odstupa od takvog stila. Primetno jeda se takav stil uređenja, preko lajfstajl televizija, nametnuo kao model i kad se uređuju/kupuju nekretnine i u drugim delovima sveta (npr. Evropa, Srednja Amerika i Kanada). Analizirani domaći formati razlikuju se u velikoj meri od američkih, budući da imaju humanitarni ili takmičarski karakter i druge aspekte koji nisu samo esteski.