ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА У МАРКЕТИНГУ

/in /by

У овом раду разматрају се примена и иновације које вештачка интелигенција као технологије доноси у различитим сегментима маркетинга са фокусом на територију Републике Србије. Рад полази од чињенице да вештачка интелигенција значајно трансформише начине комуникације компанија са потрошачима, начин прикупљања и анализе података, као и креирање персонализованих маркетиншких стратегија. Маркетиншки стручњаци, који у раду не примењују вештачку интелигенцију, имају много тежи задатак да донесу исправне одлуке у односу на њихове колеге који то чине. Из тог разлога у раду су истакнуте предности коришћења вештачке интелигенције у анализи пода така о потрошачима и конкуренцији, персонализацији корисничког искуства и
оптимизацији маркетиншких кампања. Квалитативна анализа је спроведена на основу података добијених кроз интервјуе са стручњацима из индустрије оглашавања. Налази овог рада потврђују да вештачка интелигенција као ино вација има велики потенцијал да измени будућност и унапреди индустрију оглашавања.

ГЕНЕРАТИВНЕ УМЕТНОСТИ И ДИГИТАЛНЕ СЛИЧНОСТИ

/in /by

У овом раду разматрају се аспекти генеративне вештачке интелигенције, напредног облика вештачке интелигенције који је оспособљен за креирање нових података и оригиналних садржаја попут текста, слике, аудио или видео-записа или музике, и који уз помоћ софистицираних модела тзв. машинског учења и генеративних супротстављајућих мрежа, учествује у културној
продукцији. У светлу генеративне уметности, за коју Лев Манович (Lev Manovich) сматра да подразумева истински нове културне артефакте са дотада непознатим садржајем, естетиком и стилом, посебно ћемо се фокусирати на примену генеративне вештачке интелигенције на филм. Разматрањем три парадигматична филмска примера сагледаћемо тачку деконструкције идеје филма као линерног са једне, и питање аутентичности, репрезентације и идентитета, са друге стране. У питању су документарни филм Ино (Eno) Гарија Хуствита (Garry Huswitt) из 2024. у коме вештачка интелигенција сваки пут монтира видео-материјал у реалном времену биоскопске пројекције, а потом и два остварења која проблематизују интеграцију дигиталних ликова у филмску слику испитујући импликације тзв. дигиталне сличности – епизода Џоан је грозна (Joan is Awful) дистопијске серије Црно огледало (Black Mirror) из 2023. и играно-анимирани филм Конгрес (Congress) Арија Фолмана (Ari Folman) из 2013. године.

ТРАНСФОРМАТИВНИ ПРОЦЕСИ У ФИЛМУ ПОД УТИЦАЈЕМ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

/in /by

Текст са становишта естетике и филозофије медија разматра вишеструке односе који се успостављају између филма и вештачке интелигенције скраћено ВИ, енг. Artificial Intelligence, AI. С обзиром на чињеницу да је тренутно примена вештачке интелигенције у области филма у раној фази развоја, у чланку се указује на неколико неуралгичних тачака које се тичу ове дијалектичке
релације. Најпре, промишља се експериментална (како техничка, тако и уметничка) страна прожимања филма и нових напредних технологија делујућих у области ВИ, потом се испитује коришћење алатки вештачке интелигенције у контексту кинематографије као индустрије, те, напоредо, разматра се њена употреба у склопу дигиталног уметничког стваралаштва, било аматерског
или професионалног. Напослетку, у тексту се проблематизује концепт ауторства везан за колаборацију филмских стваралаца са вештачком интелигенцијом, као и демократски потенцијал производње филмова уз помоћ одређених ВИ алатки. Читаво преиспитивање креће се у оквирима критике робног карактера уметности у добу високотехнолошки развијеног капитализма.

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА КАО ИНОВАЦИЈА У РЕДАКЦИЈАМА ЛОКАЛНИХ МЕДИЈА У СРБИЈИ

/in /by

Вештачка интелигенција заснована на машинском учењу, обради природног језика и великим базама података постала је доступна општој популацији, постављајући пред редакције медија многобројна питања – да ли је користити, у којој мери, за које послове, како решити етичке дилеме и друга. Док неки од глобалних медијских лидера већ годинама користе предности „роботског
новинарства”, многи медији тек однедавно интегришу вештачку интелигенцију у свој рад. Да бисмо сагледали прве кораке у имплементацији вештачке интелигенције у рад новинара у Србији ослањамо се на теорију о дифузији иновација. Због њихових специфичности, истраживање је сужено на локалне медије, са чијим новинарима и уредницима су урађени дубински интервјуи. Резултати показују да новинари гравитирају космополитским изворима информацијама, а да је употреба ВИ углавном индивидуална, имитативна и експлоративна.

ПЕРСОНАЛИЗОВАНА ДИСТРИБУЦИЈА МЕДИЈСКОГ САДРЖАЈА

/in /by

У дигиталном добу, конвергенција вештачке интелигенције (ВИ) и потрошње медија изменила је начин на који публика комуницира са садржајем, посебно у домену персонализованог трошења медијског садржаја. Намера нам је била да истражимо утицај вештачке интелигенције кроз алгоритамски рад на уже, прецизније и сложеније сегментирање публике и обликовање персонализованог искуства трошења садржаја на различитим медијским платформама. Kомбиновањем података и селекцијом садржаја усклађеног са личним преференцијама потрошача, персонализовани приступ не само што обогаћује задовољство корисника, већ и подстиче продужено ангажовање, те континуирани однос и враћање корисника истој платформи. Ипак, ова врста односа на релацији платформа-корисник отвара бројне етичке и продукционе дилеме, те опасности по добробит корисника.

ИЗАЗОВИ ПРИМЕНЕ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

/in /by

У раду се бавимо изазовима снажног продора вештачке интелигенције (ВИ) у сферу медија. Овде се подједнако мисли на традиционалне и нове медије као и на медијску технологију, што само по себи указује на комплексност феномена са којим се суочавамо. У првом делу рада даје се генерални осврт на могуће друштвене последице развоја ВИ да би се након тога прешло на поље медијске примене ВИ. Централни део рада чини дискусија о кључним изазовима медијске примене ВИ у којој се четири основна питања тичу: медијске публике, медијске етике, феномена синтетичких медија и регулисања у сфери медија. У закључном
делу рада указује се на то да ће развој ВИ и њена медијска примена, на крају крајева, зависити од нас самих, односно да још увек није касно да се створе услови у којима ће се ова технологија развијати у корист медија и друштва у целини, али и да је неопходно што пре створити регулаторне услове у којима ће примена и развој ВИ бити усмерена у друштвено одговорном правцу.

НАДМОЋ ТВРДОГЛАВОГ И УСЛУЖНОГ

/in /by

Услед глобалног продора и широке доступности великих језичких модела вештачке интелигенције данас „разговарамо“ с машином. Упућујемо јој питања из свих области природе и друштва, тражимо јој да нам напише текст у одређеном стилу и за различите прилике, и добијамо од ње наизглед сувисле одговоре. О тим одговорима размишљамо, усвајамо их, примењујемо или на основу њих настављамо „разговор“ са замишљеним „свезнајућим саговорником“ на којег реферирамо са „он“. У комуникацији човека и машине развија се нови говорни чин привидне кохерентне размене која евоцира реторичку контекстуализацију и укључује одређене импликације интелектуалног подстицаја људи, али и манипулације над људима. Тај „он“ с којим „разговарамо“ у реторичком смислу представља етос вештачке интелигенције који је у фокусу савремене мисли о овом технолошком феномену. У овом раду посматран је кроз родну призму, интердисциплинарном анализом машинских исказа конверзацијског бота ChatGPT, применом критичких студија социолингвистике, реторике и друштвено-техничког контекста. Конструкција етоса истражена је у односу на његову моћ поседовања и преношења знања о родној бинарној подели у историјској и савременој перспективи, и разоткривена као идеолошки амбивалентна и рестриктивна.

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА (ВИ) У КУЛТУРИ И МЕДИЈИМА – ОД ДИСТОПИЈЕ ДО УТОПИЈЕ И НАЗАД

/in /by

Текст који је пред нама анализира феномен вештачке интелигенције (ВИ) генерално и фокусирано у различитим аспектима културе, уметности и медија. У уводном делу, полази се од ВИ као области рачунарства и науке о подацима (прикупљања и манипулације) која се у актуелном тренутку доживљава као екстремно користан или екстремно опасан алат у бројним областима, укључујући и културу и медије. Кроз примере неколико актуелних истраживања, аутори дају пресек ставова о позитивним и негативним аспектима ВИ, изазовима у новинарској пракси као и етичке дилеме употребе ВИ у медијима.
Потпуно јасан закључак је да ВИ нема сопствену етику, али да етички изазови долазе од начина креирања и коришћења ВИ што закључке враћа на човека, појединца, али и на доносиоце одлука и креаторе који њоме манипулишу у свим сферама друштвеног живота, укључујући културу и медије. Након теоријског увода прегледног карактера, рад сублимира и даје увиде у садржај десет радова темата Вештачка интелигенција у култури и медијима. Реч је о радовима истакнутих теоретичара, истраживача и студената докторских студија који су у интердисциплинарном кључу сагледали позицију ВИ из најширег филозофског угла; као алат који уводи иновације у рад редакција локалних медија; субјекта трансформативних процеса у филмској продукцији; бенефите које
пружа корисницима – публици, начина на који се нормативно регулише; утицаја које има на маркетинг и оглашавање, те генерално утицаја на друштво и све његове субјекте.

МЕЂУРЕСОРНА И ИНТЕРСЕКТОРСКА САРАДЊА ЗА РАЗВОЈ УМЕТНОСТИ И УРБАНИ РАЗВОЈ

/in , /by

Унапређење уметности један је од стратешких приоритета развоја културе 2021–2025, како у оквиру институција тако и у оквиру независне сцене. У складу са савременим схватањима улоге уметности у друштву – њене отворености према друштву и потребе да буде део друштвених процеса – унапређење уметности имплицира неопходност њеног укључивања у решења која обликују животно окружење.

Архитектура се може схватити као уметност пројектовања (јавних и приватних) простора, а архитектонска решења умногоме обликују естетику животног окружења у урбаним срединама. Као таква, архитектура јесте и област сусретања два ресора: културе и грађевинарства, односно поље међуресорне сарадње. Осим тога, будући да архитекте своје инжењерске пројекте, који могу укључивати и постављање уметничких дела у јавне и приватне просторе, углавном реализују кроз архитектонске бирое (приватна предузећа), док су ликовни уметници афилисани у удружењима (организације цивилног друштва), промишљања повезивања архитектуре и ликовних уметности укључују и остваривање интерсекторске сарадње (нпр. приватног и цивилног), али уз подршку јавног сектора – који има кључну улогу у формулисању стратешких опредељења у даљем развоју државе и друштва.

У овом раду биће саопштени резултати пилот пројекта који је обухватио:

  1. Анализу релевантних правних аката у вези са потенцијалима за повезивање приватних привредних субјеката (архитектонских бироа) и ликовних уметника, а који су у функцији развоја уметности и културе;
  2. Анализу података прикупљених преко полуструктурисаних интервјуа на пригодном узорку представника/ца архитектонских бироа који су указали на значај, могућности и препреке за развој сарадње архitekата и ликовних уметника/ца.

Резултати нашег пилот истраживања указују на то да постоји основа за стратешко повезивање ресора и сектора кроз стратешке документе. Искуства из праксе која су пренели/е представници/це архитектонских бироа, указују на смернице за наредна истраживања која би допринела систематизацији актуелних проблема и потенцијалних решења у правцу даљег развоја међуресорне и интерсекторске сарадње у домену привреде и културе.

МЕНАЏМЕНТ ПОЗОРИШТА У СРБИЈИ – ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ

/in , /by

У тексту се анализира осам трибина посвећених позоришној уметности које су одржане у Заводу за проучавање културног развоја током 2023. године. У складу са темама tribina, у тексту се анализирају аспекти рада позоришта везани за руковођење и менаџмент, статус запослених, начине финансирања, позоришне фестивале, структуру и број позоришта у Србији, као и за развој позоришне публике, улогу позоришта у развоју креативног сектора и музику у Србији као форму позоришне уметности.

Позоришта у Србији се суочавају са изазовима прилагођавања 21. веку уз очување уметничких вредности. Ови изазови укључују ограничено финансирање, недостатак јасних критеријума за оснивање и рад и потешкоће у привлачењу млађе публике. Позоришни систем у Србији, између осталог, карактерише недостатак дугорочног планирања, нејасна подела одговорности и већа централизација.

Уколико позоришта у Србији желе да се развијају у складу са савременим тенденцијама из ове области, мораће да усвоје и имплементирају неку врсту савременог модела менаџмента, који се заснива на тимском раду, стратешком планирању, јасној дефиницији одговорности и ефикасној финансијској политици.

Решавањем идентификованих изазова, доношењем националног закона о позоришту и прихватањем иновативних стратегија за ангажовање публике, позориште у Србији може да настави да буде витални део културног идентитета и креативног сектора земље.