Публикације

ДРУГИ ПОЛ БОЛИ И СМЕХА – КИКОТАВА БОЛНА ПРЕКОРАЧЕЊА РОДНИХ ГРАНИЦА

Средином 20. века Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir) објављује опсежно истраживање чињеница, митова и животног искуства другог пола. Ослањајући се на савремене
теорије које своје упориште налазе у егзистенцијализму и феноменологији, Де Бовоар одређује човека као историјску идеју, а саму идеју жене као постајање. Крајем 20. века студије
боли заузимају значајно место у политичкој теорији, да би се касније преламале кроз теорију
афеката и тзв. нови материјализам. Многа изучавања књиге Други пол превидела су честа
упућивања ауторке на женску бол и на саучествовање жене у људском mitsein, уроњеност у
социјалне митове који феминизирају тело жене, као на кризу, отпор врсти. У овом раду с
посебном пажњом посветићу се питањима кризе и критике физиолошких, економских, психолошких и социјалних трошења женског тела које је нешто друго него што је она сама. На
трагу питања Симон де Бовоар: Како се у женским условима може остварити људско биће?,
настојаћемо да ослушнемо друга питања, друге гласове и да, можда, у боли и чину боли препознамо нове облике отпора, други пол боли који нужно боли. Ово истраживање ће уједно
испитивати домете физичке, семиолошке, културолошке и политичке дисеминације смеха
(жена) као вида нарушавања и ремећења посебне димензије дискурса о роду која се заснива на
готово превиђеној дихотомији између мушког смеха и женског кикота. Настојаћу да отворим простор за проучавање ироније кикота на ком би свака додељена и приписана одлика
женског (тела) могла бити преокренута и употребљена у форми отпора, али неправедног,
готово неодговорног одговора на савремене политике тела, афективних улога у женско тело
и говор – као развлашћено или место лишено агенсности.

ГЛОБАЛНА МОДА – МОДА БЕЗ ГРАНИЦА: ДИВЉАЧКА ЛЕПОТА АЛЕКСАНДРА МЕКВИНА

Данашње демократско друштво се одликује неолиберализмом, глобализацијом и мултикултуралношћу. Да ли је ово друштво заиста слободно и отворено каквим се приказује, или још увек постоји западњачки центризам, а стога и Други, само у прикривеном облику? У оваквом ‘либералном’ друштву и његовој глобализацији, глобализована је и мода. Али да ли ову моду, попут модних линија Александра Мекквина, можемо назвати ‘глобалном’, и ако можемо на који начин се она исказује? Да ли је она ‘мода без граница’ – амалгам равноправно измешане светске моде или је пак нешто друго? Ко одлучује која мода ће бити проглашена глобалном – ући у архив? Историјски гледано, уметност, а тако и примењена уметност, укључујући и моду, увек је говорила из дискурса своје културе, друштва, односно дискурса политике, те је свесно или несвесно увек имала активну улогу у конструкцији и очувању друштвених поредака и њихових вредности. Глобална мода, тако, такође има улогу у очувању свог поретка – неолибералног поретка.

ДРУГОСТ РОМА НА МАРГИНИ ВАРВАРА – СТЕРЕОТИПИ, ПРЕДРАСУДЕ И (АНТИ)ЦИГАНИЗАМ У СРБИЈИ

Питање „другости” и различити облици нетолеранције према „другом” у овом раду интерпретирани су позивањем на постколонијални теоријски дискурс. Позиција Рома у Србији промишљена је тако из позиције знања и моћи већинског становништва. Теоријска платформа Цветана Тодорова и његова дефиниција појма „варварин” послужила је као полазиште за анализу ријалити шоуа „Шатра” који је у пролеће 2012. године емитован на „Првој српској телевизији”. Иако је основна идеја „Шатре” да промовише толеранцију, овај ријалити шоу у тексту је ипак препознат као парадигма ромофобије у Србији, будући да путем „скривеног расизма” обелодањује све стереотипе и предрасуде монокултурне већине. Уз позивање на појмове „оријентализам“, „балканизам” и „антициганизам”, у раду је дефинисан појам „циганизам” као теоријски дискурс заснован на бинарним опозицијама у погледу на Роме као „друге”. Основна теза рада јесте да нису припадници ромске популације „варвари” (неразумљиви странци на „нижем“ цивилизацијском нивоу), већ „ми” − већинско становништво које са њима поступа као с нељудима.