Средином 20. века Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir) објављује опсежно истраживање чињеница, митова и животног искуства другог пола. Ослањајући се на савремене
теорије које своје упориште налазе у егзистенцијализму и феноменологији, Де Бовоар одређује човека као историјску идеју, а саму идеју жене као постајање. Крајем 20. века студије
боли заузимају значајно место у политичкој теорији, да би се касније преламале кроз теорију
афеката и тзв. нови материјализам. Многа изучавања књиге Други пол превидела су честа
упућивања ауторке на женску бол и на саучествовање жене у људском mitsein, уроњеност у
социјалне митове који феминизирају тело жене, као на кризу, отпор врсти. У овом раду с
посебном пажњом посветићу се питањима кризе и критике физиолошких, економских, психолошких и социјалних трошења женског тела које је нешто друго него што је она сама. На
трагу питања Симон де Бовоар: Како се у женским условима може остварити људско биће?,
настојаћемо да ослушнемо друга питања, друге гласове и да, можда, у боли и чину боли препознамо нове облике отпора, други пол боли који нужно боли. Ово истраживање ће уједно
испитивати домете физичке, семиолошке, културолошке и политичке дисеминације смеха
(жена) као вида нарушавања и ремећења посебне димензије дискурса о роду која се заснива на
готово превиђеној дихотомији између мушког смеха и женског кикота. Настојаћу да отворим простор за проучавање ироније кикота на ком би свака додељена и приписана одлика
женског (тела) могла бити преокренута и употребљена у форми отпора, али неправедног,
готово неодговорног одговора на савремене политике тела, афективних улога у женско тело
и говор – као развлашћено или место лишено агенсности.
