Arhiva

U periodu stvaranja prve srpske kraljevine, uloga Stefana Nemanje kao velikog župana, ogledala se u balansiranju između dve velike sile, odnosno Istoka i Zapada gde je Srbija pokušavala da razvije i zadrži nacionalni identitet. Sačuvana hagiografska dela, iako shematizovana i pisana u svrhu veličanja Nemanje i njegovih potomaka, ipak izražavaju jedan istorijski i kulturološki kontekst rane Srbije, naročito od trenutka kada postaje kraljevina. U najranijim sačuvanim delima vezanim za život i kult Stefana Nemanje, najjasnije se može sagledati uloga očuvanja srpskog identiteta i tradicije. Osnovna obeležja srpske kulture, između ostalog, bila su vezana za jezik i sliku.

U čemu je kontraverza kulturnog identiteta Srbije koja se u procesu tranzicije nalazi već više od dva veka? Odgovore sam potražila u nestabilnom, hibridnom i dinamičnom konceptu balkanskog identiteta. Balkan kao specifičan etnički i kulturološki miks, kao mesto susreta plemenite barbarogenije i divljaštva, evropski Orjent, tačka preplitanja tradicije i globalnih tokova, predstavlja specifičnu platformu odakle posmatramo izgradnju reprezentacije i mešanja odnosa između našeg nacionalnog identiteta i kulture u celini. Analogija između procesa modernizacije u XIX veku i današnje Srbije nedvosmislena je, kako u postupcima izgradnje kulturnog i nacionalnog identiteta, tako i u posledicama neuspele transformacije društva. Prelasku iz tradicionalnog u moderno društvo, usmeravanog prema zapandoevropskim tokovima, uvek je nedostajao makar jedan od ključnih integrišućih faktora. Zato su neusaglašenost društvene i kulturne politike i neprecizno vođena emancipacija društva u celini doveli do nepoznavanja ili pogrešnog prepoznavanja sopstvene kulture, tradicije i uzora, i uzrokovali dogoročnu nesposobnost očuvanja kulturne (kao i političke) nezavisnosti na ovim prostorima. Ovim tekstom pokrenuću pitanja vezana za deficit modernosti, kao i za kulturni imperijalizam, koji se kao posledica kolonijalne dominacije zadržao na ovim prostorima. Spregu politike i estetike analiziraću na primeru vizuelne reprezentacije nacionalnog identiteta, kroz portrete vladara – kneza Miloša Obrenovića, na kojima se jasno očituje pokušaj razvoja kulturne strategije i definisanja jedinstvenog nacionalnog kulturnog modela. Izjednačenje pojma nacionalnog identiteta sa političkim mentalitetom pokazalo je da je pasivni tradicionalni mentalitet (kao statičan i nekomunikativan) prepreka u formiranju modernog kulturnog identiteta, koji deluje inovativno i ima sposobnost vlastite percepcije političkog. Politička transformacija sistema koja nije održala korak sa celokupnom transformacijom društva, rezultirala je neodrživošću kulturne politike kao temelja modernizacije države i održanju statusa kvo prema dominantnom centru. Zbog toga, samo brisanje kolonizatorskog identitetskog obrasca i prihvatanje novog nije bilo dovoljno za uspostavljanje sopstvenog nacionalnog i kulturnog identiteta. Nikada završeni proces modernizacije uslovio je permanentnu neodređenost savremene kultune politike, jer se u nestabinom periodu tranzicije, još uvek opredeljujemo između tradicionalizma i globalne kulture, pritom dodatno naglašavajući razlike i kontraverze, a ne stvarajući polje slobodne kulturne flukturacije. Vraćajući se na Balkan kao kulturnu paradigmu Srbije, kulturna politika današnjice bi trebalo da komunicira sa vidljivim bogatstvom raznolikosti, ne suprotstvaljajući se ni tradiciji ni tranziciji, kako bi izbegla inferiornost u prepoznavanju ili pak sopstvenu indiferentnost u proizvođenju, prezentovanju i očuvanju kulturnog blaga.

Rad analizira načine nametanja ideologije eksportovane demokratije u srpsku političku kulturu – površnost i hibridnost tog procesa, neprilagođenost lokalnim specifičnostima tehnika i metoda nametanja i nastup domaćih i stranih „misionara”. Rad se bavi razlozima, cenom i smislom postignutih rezultata procesa i dubinom implementacije kolonijalne demokratije i demokratske kulture u srpsko društvo. Utvrđuje se smisao razloga zašto se nije insistiralo da li je demokratska kultura „sprovedena iznutra ili nametnuta spolja” kao i ponavljanje starog obrasca da „liberalne demokratije u zemljama Prvog reda uvek zahtevaju da drugi narodi plate – politički, društveno i ekonomski – za ono što njihova društva uživaju”.

Tranzicija je dosta toga promenila u Srbiji, no postoji jedan broj konstanti kulturnog konteksta koje tranzicija nije uspela da promeni. Pre bi se moglo reći da su te konstante oblikovale tok tranzicije. Ovde, pre svega treba imati u vidu globalne vrednosne orijentacije koje su tradicijom ukorenjene u društveno biće ovog prostora i koje se uvek iznova pojavljuju u staroj suštini i novom pojavnom obliku. Te konstante, na dugi rok, otežavaju kvalitativne skokove a modernizacijskim trendovima daju specifičnu formu. U njih spadaju tradicionalizam i autoritarnost kao i njihovi različiti derivati. Radi se o globalnim vrednosnim orijentacijama kojima se nastoji povezati prošlost sa budućnošću i time ostvariti istorijski kontinuitet društva. One društvo čine iznutra protivrečnim i neprijemčivim za inovacije.