LIDERSKI STIL MIRE TRAILOVIĆ: PREDUZETNIČKI DUH U BIROKRATSKOM SVETU

/in , /by

Ova studija istražuje liderski stil pozorišne rediteljke, producentkinje i menadžerke Mire Trailović (1924-1989). Njena lična priča jeste priča pozorišnog razvoja u Jugoslaviji i socijalnog i kulturnog razvoja Beograda i Jugoslavije u periodu od 1956-1989. godine, periodu kome je ona doprinela u velikoj meri. Osnovni fokus studije je proučavanje liderskih sposobnosti Mire Trailović koje su doprinele novim organizacionim formama u kulturi, novim metodama menadžmenta (adaptivni menadžment kvaliteta) i specifičnim organizacionim kulturama. Studija razmatra u kojoj su meri njene liderske sposobnosti doprinele promenama očekivanja kulturne javnosti kao i njen uticaj na lidere javnog mnjenja i političke lidere socijalističke Jugoslavije (posebno očekivanja u odnosu na estetske i etičke vrednosti pozorišnih predstava). Studija ističe koji su to kvaliteti izdvojili Miru Trailović u vreme kada su kulturnim životom upravljali pre svega muškarci i to oni koji su proizašli iz partizanskog pokreta. Većina ovih muškaraca, poreklom iz radničke klase, služili su zvaničnoj ideologiji dok je Mira Trailović predstavljala suprotnost svemu što su oni oličavali. Metodologija istraživanja uključuje arhivsku analizu, bibliografsko istraživanje, intervjue sa ključnim saradnicima i lično iskustvo autorke ovog teksta (organizatorke BITEF-a 1973. i 1974. godine)

IGRA ILI NIŠTA

/in , /by

Polazeći od pretpostavke da je igra u savremenoj kulturi ozbiljno ugrožena, nameće se neophodnost prevrednovanja ideje o igri kao nezaobilaznoj vrednosti kulture. Edgar Moren pokazuje da se savremena tehno – ekonomska civilizacija temelji na „reduktivnom shvatanju” čoveka. Homo sapiens i homo faber apsolutno dominiraju, međusobno se „određuju i nadodređuju”. Iz pojma „homo” isključeno je sve što je demens – san, strast, mit – i što je ludens – igra, uživanje, zabava i što je što je „homo amatro”, čovek sposoban da voli. Činjenica je da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta uverljivo govori da je igra temeljna vrednost kulture.

RELIGIOZNOST KONSTANTINA VELIKOG

/in , /by

Smatran najzaslužnijom ličnosti za doktrinarno i ideološko utemeljenje hrišćanstva, Konstantin Veliki je kao ravan apostolu i proglašen za svetitelja. Presudnim za njegovo hrišćansko opredeljenje smatra se objava Hristovog monograma u snu i viziji neposredno pred odlučujuću bitku kod Milvijskog mosta. Božja naklonost je izražena porukom da će pobediti ukoliko prihvati hrišćanski znak i njime obeleži štitove svojih vojnika. Dominantni paganski simboli na njegovom slavoluku, podignutom u Rimu u znak pobede, ukazuju, međutim, na Konstantinovo tada drugačije religijsko opredeljenje. Ukoliko je u njemu tada preovladavala paganska vera, onda se u potonjem periodu može uočiti njegovo postupno prihvatanje hrišćanstva. Nalazeći u novoj veri potrebno uporište svojoj vlasti, Konstantin je bio pragmatičan i racionalan vernik koji je na kraju svog života obredom krštenja postao hrišćanin.

RELIGIJSKI PLURALIZAM – RELIGIJSKI RATOVI I RELIGIJSKA TOLERANCIJA

/in , /by

Jedan od trajnih paradoksa ljudske istorije je da je tokom više hiljada godina religijski pluralizam bio jedan od glavnih uzroka sukoba i ratova, a to bio izazov za versku toleranciju, koja je izgledala kao pokušaj, ili čin dobre volje (koji – do sada – nije mogao da bude trajno uspostavljen). Tako možemo pratiti dve linije kroz istoriju – istoriju verskih sukoba i ratova i istoriju (verske) tolerancije (ili stanovišta koja se zalažu za toleranciju, posebno versku toleranciju). Iako možemo naći primere ideja o verskoj toleranciji u različitim vremenima i kulturama, takođe nalazimo i verske sukobe i ratova koji se ponavljaju u različitim vremenima i kulturama, od antičkih vremena do danas.

DRUŠTVENI KARAKTER I KULTURNI OBRAZAC

/in , /by

U ovom tekstu autor istražuje, razmatra društveni karakter i kulturni obrazac preko niza paradoksalnih iskaza o ovim temama. Uz oslanjanje na relevantnu svetsku antropološku i filozofsku literaturu, autor određuje predmet svog istraživanja, da bi uz obilan dokazni materijal iz atropologije, etnologije i književnosti, prišao razmatranjima društvenog karaktera srpskog naroda.

NEMA SAZREVANJA BEZ STUPANJA U DIJALOG SA LJUDIMA SUPROTNOG MIŠLJENJA

/in , /by

Telesno duševno-duhovno sazrevanje pojedinca /ne i naroda/ dug je, mučan i celoživotan proces. Mnoštvo je činilaca u toku života čoveka koji ovaj proces sazrevanja, odnosno osmišljavanja života /„volja za smislom”/ mogu da ubrzaju ili uspore. Malo je sumnje bilo i ostalo kod psihologa, psihoterapeuta, filosofa i religioznih mislilaca da je dijalog sa ljudima drukčijeg životnog uverenja /religioznog i idejnog/ pouzdan put stvarne individuacije i/ili oboženja čoveka. Stalno životno bogaćenje svoga duhovnog, intelektualnog, ali i emotivnog/iracionalnog/bića, na trnovitoj stazi čoveka putnika /homo viator/ uslovljava porast tolerancije prema Drugom i Drugačijem.

FILMSKA KULTURA I RUSKA ESTETIKA EKRANIZACIJE

/in /by

U radu se istražuju mogućnosti ruske estetike ekranizacije u pokušaju određivanja prirode filma kao umetnosti i medija, kao i njena povezanost sa pojmom filmske kulture. Iako je odnos filma i književnosti rano uočen kao pitanje od velikog ne samo teorijskog nego i kulturnog značaja, ovde se zapaža povezanost tradicije ruske estetike ekranizacije sa specifičnim shvatanjem pojma filmske kulture prisutnim u kontekstu ruske i sovjetske kulture dvadesetog veka.

TRANZICIJA KULTURE

/in /by

U tekstu se ukazuje na to da intrinsična nepotpunost značenja pojma „kultura”, koji zavisi od konteksta, ne umanjuje ulogu kulture u oblikovanju pogleda na svet. Problematični ekonomski i politički uslovi odražavaju se na stanje kulture, a svest o stanju kulture omogućava dublje sagledavanje mogućnosti društvenih promena. Tome se isprečava princip moderne kapitalističke proizvodnje koja je i nastala sa trgovinom knjigama, kao proizvodnja kulture. Pokazuje se da je proizvodnja kulture, koja je okrenuta profitu, prepreka za stvaralačko oblikovanje kulture. To je još problematičnije u marginalizovanim kulturama, poput kulture u Srbiji, koja je stalno izložena smenama tranzicija – iz premodernog doba, u tradiciju hrišćanstva, pa preko ateističke modernizacije komunističkog režima, do sadašnje ere globalizacije. Tako je tekuća tranzicija kulture u Srbiji postala deo opšte (globalne) kulturne tranzicije koja se nalazi na raskrsnici između proizvodnje kulture, čija je središnja vrednost profit, i stvaranja kulture kao podloge održivog i humanog života na Zemlji.