ZVANIČNI OBRAZOVNI STANDARDI U OBLASTI LIKOVNE KULTURE ZA KRAJ OBAVEZNOG OBRAZOVANJA – KAKO PREVAZIĆI NEDOSTATKE

/in , /by

Polazeći od opštih postavki negovanja stvaralaštva dece i mladih, empirijski proverenih saznanja brojnih stručnjaka, tendencija savremene metodike u domenu stvaralaštva, može se uočiti da je opseg znanja, veština i stavova koji je predviđen Obrazovnim standardima za kraj obaveznog obrazovanja u Srbiji nepotpun i nesistematičan kada je u pitanju sticanje likovne kulture. Da ne pominjemo činjenicu da je potpuno izostavljen aspekt stvaralaštva, što još u većoj meri obesmišljava aktuelnu koncepciju Standarda za oblast likovne kulture. Reperkusije ovako postavljenih ishoda su štetne za razvoj dečje kreativnosti, ali i celokupne ličnosti kojoj se ne ovaj način i formalno onemogućava osnovno pravo na stvaralačko izražavanje i delanje kao bazične potrebe ljudskog bića, posebno dece u razvoju. Takođe, na taj način se onemogućava i operacionalizacija ključnih ciljeva likovnog vaspitanja i obrazovanja, posebno nastave likovne kulture, dok se oni samo formalizuju kroz pojedine ishode u Standardima, bez mogućnosti njihovog sistematskog ostvarivanja u aktuelnoj vaspitno-obrazovnoj praksi.

UMETNIČKO OBRAZOVANJE – NEIZOSTAVAN DEO SAVREMENOG KURIKULUMA

/in , /by

U savremenom društvu deca rastu okružena vizuelnim senzacijama. Učenici zbog toga pozitivno reaguju čim imaju mogućnost da uče kroz ili putem vizuelnih umetnosti. Kako je umetnost esencijalni deo ljudskog iskustva, učenici bi u okviru obaveznog školovanja trebalo da se što više i kvalitetnije bave umetnošću i proučavaju je, kako bi otkrili kako čovek može da komunicira ne samo rečima, već i putem muzike, plesa, drame i likovne umetnosti. U radu prikazujemo shvatanja savremenih teoretičara o tome kakve prednosti ima vizuelna umetnost u obrazovanju dece i mladih i na koje načine umetničko vaspitanje utiče na harmonijski razvoj ličnosti. Krajem dvadesetog veka u mnogim razvijenim državama desile su se promene u shvatanju uloge i funkcije vaspitanja i obrazovanja iz oblasti vizuelnih umetnosti u obaveznom školovanju, te su počele da se donose nove strategije o obaveznom školovanju uopšte, a posebno o vaspitanju i obrazovanju iz oblasti umetnosti.

KULTURA KAO RAZBIBRIGA

/in , /by

Rad kritički razmatra uticaj dominantnih modela znanja, ličnosti i obrazovanja na društveni stav prema kulturi i njenoj zastupljenosti u obrazovanju i vaspitanju. Pojednostavljeni psihološki modeli koji su trenutno dominantni u obrazovanju vide znanje kao linearno proširenje memorije, dečiji razvoj kao modelovanje prema ulozi odraslog, a ljudsko biće kao homo-faber, kognitivno biće bez emocija i motiva. Rezultati istraživanja efekata obrazovanja, vršnjačkih vrednosti i položaja dece i mladih u obrazovnom sistemu pokazuju jasnu potrebu za reformom obrazovanja. Uslovi su povećanje participacije dece, povećanje fonda časova za slobodne aktivnosti, umetničke i kreativne aktivnosti i omogućavanje da se kultura usvaja kroz stvaranje aktivnog, direktnog, ličnog kontakta sa njenim produktima.

VREDNOSTI OBRAZOVANJA I UMETNOST

/in , /by

U tekstu se vrednosna orijentacija obrazovanja razmatra uz pomoć istorijske analogije između svođenja obrazovanja na „techne” u sofističkom pokretu u antičkoj Grčkoj i zahteva aktuelne reforme obrazovanja. Postavlja se pitanje o tome da li danas umetnost može da bude nosilac vrednosti prema kojima se orijentiše obrazovanje. Veza umetnosti i obrazovanja se posmatra u tri oblika: kao umetnost u obrazovanju, obrazovanje za umetnost i umetničko obrazovanje.

UTICAJ FILMA NA POJAVU I RAZVOJ TEMPORALNOSTI U VIZUELNIM UMETNOSTIMA

/in /by

Uvođenje temporalnosti – ograničenog trajanja, pokreta, promene – fundamentalno menja način funkcionisanja umetničkog dela: trajnost, nepromenljivost, „večnost”, više nisu njegova podrazumevajuća obeležja; umetničko delo nije nužno predmet, već i određena aktivnost, proces, iskustvo. Umetnički rad preuzima logiku fluida: njegova materijalna komponenta, kao što je oblik, veličina, format, postaje promenljiva, a način funkcionisanja fluidan. Ova promena se ne može posmatrati nezavisno od tehničke reprodukcije, pre svega, filma koji po prvi put uvodi pokret u, do tada, statičnu, nepromenljivu sliku. Preko filma i pokretne slike temporalnost se širi i na druge oblasti vizuelnih istraživanja, a efekat toga je pojava niza novih umetničkih praksi: na početku 20. veka u okviru avangardi, preko neoavangardnih pojava do savremene umetnosti u kojoj ovakav način funkcionisanja postaje dominantan.

HOLIVUDSKI BLOKBASTERI NA PREKRETNICI

/in /by

U ovom radu autor se bavi filmom Baza Lurmana Mulen Ruž (2001) i načinom na koji je problem slobode i ljubavi postavljen u ovom filmu. Autor uspostavlja paralele između načina na koji su sloboda i ljubav interpretirani u okviru estetske strukture filma, i ulogom koju ovi pojmovi igraju u hrišćanskoj, naročito pravoslavnoj antropologiji i ontologiji.

DVE-TRI STVARI O GODARU

/in /by

U radu se razmatra veza između društvene teorije odnosno kritičke sociologije i filozofije i angažovanih filmova francuskog reditelja i istaknutog predstavnika novog talasa (La Nouvelle Vague) Žan-Lik Godara. Uz kratki osvrt na njegove filmove „Dve tri stvari koje znam o njoj”, „Vikend” i „Kineskinja” – sva tri filma snimljena su iste 1967. godine – skrenuta je pažnja na mogućnosti „zajedničkog nastupa” sociologije i socijalne filozofije i filmske umetnosti.

OPADANJE POLITIČKE KULTURE U HOLIVUDU

/in /by

Rad ima za cilj da pokaže rastući trend opadanja političke kulture u Holivudu. Od 1960-ih i vremena novog Holivuda, kada su u velikoj meri vodeći reditelji zauzimali jasne ideološke pozicije i kritički se odnosili prema političkim problemima tog vremena, pa sve do današnjih dana, prisutan je stalni pad političke kulture u Holivudskom filmu. U radu se iznosi postmoderna teorija Fredrika Džejmsona i Žana Bodrijara o sadašnjem medijskom stanju, da bi na osnovu te teorije bilo razvijeno tumačenje u kojem se dokazuje opadanje političke kulture Holivuda. U radu se ukazuje na dva pravca u kojima politička kultura slabi u Holivudu. Sa jedne strane, ona je uključena u film, ali kad je to slučaj onda je ona uključena na takav način da nam se događaji predstavljaju van konteksta i često na netačan način uz ironiju, tako da krupni politički problemi prošlosti i sadašnjosti deluju banalno i bezazleno. Drugi pravac koji je sve uočljiviji jeste ignorisanje političkih pitanja u Holivudu. Ovaj pravac opadanja političke kulture od početka XXI veka uzima sve više maha.

TEORIJA KAO PREVAZILAŽENJE FILMA: PREPISKA STOJANOVIĆ-TURKOVIĆ

/in /by

Ovaj rad analizira jednu od važnijih diskusija jugoslovenske teorije filma, koju su vodili Dušan Stojanović i Hrvoje Turković, ključne ličnosti beogradske i zagrebačke filmologije. Rad ima za cilj da sagleda neka teorijska pitanja pokrenuta tokom diskusije, kako u sinhronijskom kontekstu (periodu uspona semiotike sredinom sedamdesetih godina 20. veka), tako i u savremenom teorijskom okruženju, naročito putem usporedbe sa sličnim problemima koji su od sredine devedesetih rešavani u pokretu „postteorije” ili u kognitivističkom pristupu filmu. Iako se odbacuju Turkovićeve primedbe o Stojanovićevoj neutemeljenoj eklektičnosti, u radu se kritikuju Stojanovićeve teze o filmu kao jeziku, te ideja dvostruke artikulacije u filmu. Čitava diskusija posmatra se kao jugoslovenski doprinos kritičkom pristupu „Velikoj Teoriji” pre „postteoretičara”.