Arhiva

Ovaj rad se bavi time kako gledaoci razumeju igrani film. Da bismo bolje razumeli kako se ovaj proces odvija, uporedili smo znanje o realnom svetu i znanje koje gledalac stiče praćenjem filmske fikcije. Za to nam je poslužio rad P. F. Strosona, koji pretpostavlja da osnovu ljudskog znanja predstavljaju materijalni objekti i osobe. Takođe, upotrebili smo i razvili pojam situacionog modela, koji gledaoci koriste da povežu različite objekte u mreže i tako stvore hijerarhiju koja je lakša za procesuiranje. U nemoj komediji, u vizuelnim gegovima, mogu se naći primeri kada gledalac doživljava potpunu promenu prostorno-vremenske mreže u vrlo kratkom periodu. Objekti menjaju svoje značenje, čak i oblik, primoravajući gledaoca na potpunu promenu parametara koje koristi da bi razumeo dijegetski svet. Ovaj napor je takođe i mogućnost za gledaoca da spozna neke od voljnih i nevoljnih procesa koji se odvijaju ovom prilikom, što daje ovakvim filmskim formama značajno mesto zbog refleksivnih potencijala koje su u stanju da razviju.

Namera ovog teksta je da na primeru naučnofantastične serije „Zvezdane staze” ukaže na neprolaznost onih dilema medicinske etike koje i savremenost postavlja pred nas. Zaključuje se da novi naučnotehnološki izazovi, koje će nesumnjivo doneti budućnost, ne menjaju osnovnu strukturu bioetičkih pitanja i, stoga, ni potencijalne odgovore koji se uopšte mogu artikulisati i koherentno zastupati.

U prilogu se razmatra uloga koju misaoni eksperimenti imaju u filozofiji, takođe i mogućnost njihovog prikazivanja u filmovima. Misaoni eksperimenti mogu produktivno povezati filozofiju i filmski medijum. Nakon što je ukratko skicirana tipologija onih eksperimenata koji su pogodni za filmsku interpretaciju (pre svega onih koji tematizuju probleme brisanja razlike između stvarnosti i privida, probleme ličnog identiteta i etičke paradoksije), na primeru tri filma (Vrtoglavica, Matriks, Nema zemlje za starce) prikazuje se konkretna realizacija misaonih eksperimenata filmskim sredstvima. Na kraju priloga se tematizuje heuristički i didaktički značaj filmova za filozofiju upravo preko prikaza misaonih eksperimenata.

Rad je fokusiran na pitanje stručnosti kao centralne teme profesijskog folklora u domenu kulture u Srbiji. Polazište jeste danas vodeća paradigma u kulturnoj politici da se kultura u širem smislu razvija kroz delovanje ustanova kulture, te Dandesove odrednice folklora i Džonsovih opažanja o profesijskom folkloru. U radu je posebna pažnja posvećena stručnim ispitima, formalnoj verifikaciji stručnosti pripravnika u zavodima za zaštitu spomenika kulture, ali i koraku u razvijanju profesijskog folklora. Iz korpusa profesijskog folklora izdvojena su dva „mita” – „mit” o nekadašnjim stručnjacima i „mit” o „zlim” zavodima kao ogledala prošlosti i sadašnjosti ustanova kulture. Ovi mitovi su, na kraju, tretirani kao refleksija položaja kulture u savremenoj Srbiji.