Arhiva

Rad istražuje kako i na koji način novi trendovi i pojave u umetnosti proizvode i redefinišu rad kustosa i načine prezentacije umetničkih dela. Kao primer su predstavljene i analizirane dve skorašnje izložbe iz dve eminentne londonske galerije. Odnos umetnosti i nasilja ima dugu i složenu istoriju. Obe izložbe se na svoj specifičan način bave tim fenomenom. Početkom ove godine galerija Tejt Britanija (Tate Britain) je predstavila izložbu Ugrožena umetnost: istorijski pregled ikonoborstva u Britaniji. U isto vreme Galerija Gagosijan (Gagosian Gallery London) je predstavila dela dvojice autora Mauricija Katelana (Maurizzio Cattela) i Lučija Fontane (Lucio Fontana). Tri su vidljiva trenda u odnosu umetnosti i nasilja: Prvo, grubo nasilje prema umetničkim delima do uništenja umetničkih dela; drugo, umetnici i umetnost koriste različite akte nasilja kao deo svog diskursa i jezika; treće, umetnost uzvraća udarac, napada i proziva dominantne društvene teme, uvrežena mišljenja i predrasude. Profesija kustosa nije jako stara, postoji tek nekih dvesto ili više godina. Dugo godina glavno zanimanje kustosa je bilo čuvanje i periodično izlaganje poverenih dela. Sa svim promenama koje su se desile i dešavaju u savremenoj umetnosti zahtevi koji se postavljaju pred kustosa postaju mnogo složeniji. Uloga kustosa se menja od revnosnog čuvara zbirki sve više postaje autor i koautor u prezentiranju umetničkih dela.

Kultura izvire iz kulta, ali se na njega ne može svesti. Kulturu u svakom vremenu grade ljudi sa jasnim i određenim identitetom. Ona nije produkt stihije svetskih zbivanja, niti je nezavisna od morala, s tim da čovekov identitet određuje njegov moral, a tek posledično etos utiče na njegov identitet. Hrišćanstvo je napravilo prekretnicu u istoriji, razdelivši vreme na ono pre i posle Hristovog rođenja, prevashodno zato što je nosilo u sebi snagu kadru da obuhvati i preobrazi čovekova bitijna i kulturna stremljenja, dajući im nove sasude i smisao. Stvarajući civilizaciju i kulturu dominantnu skoro dva milenijuma, hrišćanstvo je već krajem prvog hiljadugodišta zapalo u stanje koje je porodilo unutarnje raskole, na čijim raselinama su nastali ratovi i revolucije koji su obeležili kraj drugog milenijuma. I Zapad i Istok Evrope danas prolaze kroz krizu koja nije „uvezena”, pošto je produkt duhovne dezorjentacije i nemoći stanovnika starog kontinenta da prepoznaju svoje hrišćanske korene, da na njima izgrade hrišćanski identitet, a onda i kulturu koja bi bila ogledalo tog identiteta. Nije prosto reč o potrebi izbavljenja sa margina društva, niti o nostalgičnom „žalu za Konstantinopoljem”, nego o potrazi za smislom i žeđi za eshatonom. I kriza može biti podsticajna za nova pregnuća i stvaralaštvo, jer ona nema samo negativno značenje prekida i gubljenja kontinuiteta. Sam grčki pojam κρίσις znači i sud i preispitivanje, donošenje novih odluka i postavljanje novih početaka, koji će biti u stanju da čovečanstvo oslobode od nametnutih globalističkih, ali i podkulturnih i nekulturnih obrazaca ponašanja.

Rad će se baviti performativnim učincima kulturnih politika dva različita društveno-politička sistema u koncipiranju, oblikovanju, uspostavljanju i održavanju kontinuiteta ali i pokretanju transformacija značajne kulturne institucije/manifestacije u našoj sredini – Oktobarskog salona. Pokrenut prvo kao izložba najboljih ostvarenja iz likovne umetnosti, a ubrzo i kao smotra na kojoj su prikazivani aktuelni tokovi i u primenjenoj umetnosti, Oktobarski salon je skoro tri decenije koncepcijski bio dosledan, skoro nepromenljiv. Tokom poslednje dve decenije Oktobarski salon prolazi kroz izmene, od kojih su neke bile i radikalne (pretvaranje Oktobarskog salona iz lokalne u međunarodnu manifestaciju). Obično su se te transformacije sagledavale u svetlu menjanja paradigmi u savremenoj umetnosti po vertikali (staro-novo) i (ređe)/ili (češće) po horizontali (istovremenost razlika), dok se uticaji ideoloških matrica na osmišljavanje, trajanje i promene Oktobarskog salona, kao i mikro-politike lokalnog sveta umetnosti nisu razmatrali, niti problematizovali.

Autor se u ovom radu bavi razmatranjem političnosti instalacije i njenom topologijom. Instalacija, ali i svako umetničko delo uopšte, poseduje svoju eksteriornost, interiornost i spolja. Spolja se određuje kao virtualni plan imanencije koji utemeljuje kategorije eksteriornosti i interiornosti. Na virtualnosti počiva i afektivnost instalacije, što vodi razmatranju odnosa između virtualnih singularnosti i aktuelizovanih stanja stvari, molekularnog i molarnog. Političnost instalacije leži u preseku virtualnog i aktuelnog, molarnog i molekularnog, spolja i eksteriornosti/interiornosti, afekta i aksiomatike kapitalizma, i nudi potencijalno nove načine zamišljanja drugačije politike tela i subjekta.