Arhiva

Ovaj tekst predstavlja lični osvrt na stanje književnih nagrada u Srbiji. Sastavljen je od tri fragmenta. Prvi fragment razmatra opšti kulturno-politički kontekst, unutar kojeg postoji fenomen književnih nagrada. Drugi fragment razmatra medijski status, promociju i zloupotrebu književnih nagrada u komercijalne svrhe. Treći fragment kratko razmatra način na koji se formiraju žiriji za dodeljivanje književnih nagrada i ukazuje na dva ključna problema u njihovom radu: izbor članova žirija i netransparentnost njihovog rada.

U radu se govori o Nagradi Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine (1973-2004), odnosno o Nagradi za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije (2005-2013). Od 1973. godine do danas nekoliko puta je sudbina ove nagrade bila neizvesna, a 2005. godine je njen karakter značajno promenjen. Promena profila nagrade izazvala je burne reakcije javnosti. Kakva je sudbina ove jedinstvene nagrade koja svake godine izazove rasprave o opravdanosti svoga postojanja?

Državna kulturna politika ima veoma važnu ulogu u kulturnom životu svake zemlje, jer direktno utiče na stvaranje uslova za život i rad umetnika. Ovaj uticaj ispoljava se na mnogo načina, od zakonske regulative do finansijske podrške kulturnim institucijama, projektima i samim umetnicima za njihov rad. Veoma je važno razumeti da državna politika nikada ne funkcioniše odvojeno od zvanične politike jedne zemlje, kao i da svaka zemlja definiše svoju kulturnu politiku i njene prioritete u zavisnosti od političkih, društvenih, ekonomskih, kulturnih i drugih specifičnosti svake zemlje. Nagrađivanje u kulturi čini sastavni deo svake kulturne politike i u ovom istraživanju mi ćemo se baviti najznačajnijim srpskim državnim nagradama koje su bile dodeljivane za književno stvaralaštvo u periodu od 1945 do 1980. godine. Konkretno, bavićemo se Sedmojulskom nagradom i Oktobarskom nagradom grada Beograda.

U radu se preispituje mogućnost uspostavljanja veze između književnog nagrađivanja i evaluacije književnog dela, uzimajući za primer dva priznanja koja se dodeljuju za najbolji roman godine u dvema zemljama, Velikoj Britaniji i Srbiji, a sve u svetlu činjenice da se nagrađivanje (osnovano ili ne) posmatra kao proces umetničkog vrednovanja koliko i ostvarivanja medijske vidljivosti. Ovo drugo pokazalo se u vremenu novih medija kao daleko važnije: sistematsko potiskivanje elitne umetnosti marginalizovalo je vredna dela, ona su svesno i sistematski predstavljena kao nezanimljiva širokoj publici, i institucijama nagrađivanja intenzivno se pokušava očuvati zanimanje za vrednosti, sa promenljivim uspehom.