Arhiva

Tekst razmatra kontekstualne prakse na primeru umetničke rezidencije Cimer pokrenute u okviru Likovne redakcije Doma kulture Studentski grad i realizovane u Studentskom gradu na Novom Beogradu krajem 2014. godine. Uzimajući u obzir lokalni kontekst i specifičnosti, u tekstu se rasvetljavaju osnovni aspekti i strategije participativne umetnosti primenjeni u okviru konkretnog projekta kao što su: istraživanje i rad sa zajednicom, osvetljavanje određenog socijalnog problema, naglasak na kreativnom procesu i nepredvidivost ishoda umetničkog procesa, aproprijacija metoda i oblika komunikacije iz svakodnevnog života u umetničkim projektima, delegirani performans. Kroz analizu umetničkih akcija internacionalno aktivnog umetnika Aleksandra Jestrovića ili Jamesdina, prvog učesnika umetničke rezidencije Cimer, otkriven je novi pogled i ostvarena vidljivost postojećih problema u okviru života studenata u Studentskom gradu, koji su kroz naviku postali nedovoljno vidljivi. Refleksija iskustava iz mikro konteksta neminovno je povezana u tekstu sa razmatranjem promena i tokova u širem društvenom i istorijskom kontekstu.

Dok klasična genealogija, kao rodoslov, traga za početkom, nastoji da utvrdi poreklo osobe, pojave, ili pojma, da se spusti do onoga ko je bio prvi u lozi, kako bi sam početak izvela iz vremena i istorije, odnosno začetnika loze učvrstila u njegovoj mitskoj ulozi, kako bi, dakle, početak načinila nužnim i na taj način ga lišila konteksta – jer kontekst je poseban i u njemu nema nužnosti – Ničeova genealogija pokazuje da je početak uvek kontekstualan, slučajan, da je i on proizveden, da, najzad, i iza prvog u lozi postoji još prviji te da je svaki početak, zapravo, stvar konvencije. Klasična genealogija dekontekstualizuje početak, dok ga Ničeova upravo kontekstualizuje. Posledice ničeanskog shvatanja genealogije, pak, kako pokazuje Fuko, donose ne samo radikalno drugačije razumevanje metode, već presudno utiču na razumevanje počela, onog grčkog arche, koje je oduvek bilo izvan vremena, izvan konteksta: genealogija pokazuje da upravo kontekst određuje čak i ono za šta smo verovali da izmiče svakom kontekstu.

Rad ima za cilj da ukaže na mogući razvoj knjige kao medija u savremenom, ali i budućem digitalizovanom društvenom kontekstu. Prvi deo rada baviće se istorijskim razvojem knjige kao medija. Drugi deo rada analiziraće sadašnje kulturno okruženje knjige i ukazaće na stanje u industriji knjiga, njihovoj distribuciji i čitanosti. Treći deo pokušaće da ukaže na mogući razvoj knjige u budućnosti. Cilj rada je da se ospori shvatanje knjige kao statičnog medija, da se ukaže na činjenicu da ona u različitim oblicima postoji mnogo ranije od Gutenbergove revolucije i da će nakon digitalne revolucije i dalje postojati. Istorijska perspekiva i različiti oblici egzistencije knjige omogućiće nam da shvatimo njen prelazak na digitalni oblik kao nešto što je u savremenom društvenom kontekstu nužno, kao i da je daleko od toga da njen štampani oblik izčezava. Knjiga nije oduvek bila onakva kakvu je danas poznajemo (štamapana na papiru i ukoričena), za kojom neki već žale otpisujući joj budućnost, već je vremenom kako su tehnologija i pismenost napredovali, menjala svoje oblike da bi danas pored štampanog oblika dobila i svoju elektronsku formu.

Tekst Skice za teoriju novih medija predlaže otvorene probleme za eklektičnu raspravu novih medija u polju savremene estetike i teorije umetnosti. Ukazuje se na status novomedijskog umetničkog dela i na zamenu koncepta umetničkog dela umetničkim dispozitivom. Pojam dispozitiva se preuzima iz teorije Mišela Fukoa i filozofije Đorđa Agambena. Pojam dispozitiva primenjen na teoretizacije novih medija se pokazuje na otvoren, promenljiv i procesualan način. Tu se ukazuje na prelaz od pojma relacijske estetike Nikolasa Burioa na pojam procesuiranih odnosa i time na dinamiziran koncept umetničkog dispozitiva. Povezivanjem tehne sa epistemom i afektom uspostavlja se osnova za politizaciju umetnosti i za razmatranje politike umetnosti. Pojam politike umetnosti se razmatra referentno prema Žaku Ransijeru i Gabrijelu Rokhilu. U drugom delu teksta se redefiniše pojam novih medija u istorijskoj perspektivi: od avangardi preko neoavangardi do savremene umetnosti.

U radu se problematizuju različiti teorijski okviri za moguće pojmovno određenje konteksta. Započinje sa lingvističkim tumačenjem kao najranijem pokušajem izdvajanja i definisanja konteksta u odnosu na performativ: konvencionalnim i participativnim shvatanjem konteksta. Zatim se nastavlja sa dekonstrukcijom konteksta koja predstavlja raskid sa lingvističkim pristupom i istovremeno uzdizanje konteksta na nivo pojma. Sledeći teorijski okvir je Burdijeov pojam polja sila koji kontekstu daje relacioni karakter – skup odnosa, a ne elemenata – i oslobađa ga supstancijalističkih recidiva. Međutim, tek uvođenjem Delezovog pojma rizom i asamblaža kao rizomskog modela povezivanja pravi se radikalan odmak od dualističkih matrica koje uračunavaju prethodni teorijski okviri: formalistički (umetničko delo vs. kontekst), lingvistički (tekst vs. kontekst, subjektivno vs. objektivno), dekonstruktivistički (prisustvo vs. odsustvo, primalac vs. pošiljalac) i polje sila (unutar vs. izvan polja). Predlog za novo određenje konteksta koji odgovara savremenom trenutku i savremenoj umetnosti i uračunava dostignuća svih prethodnih teorijskih okvira je fluidni kontekst – termin preuzet od Baumana (fluidna moderna).