НОВА УЛОГА, ЗНАЧАЈ И МОГУЋНОСТИ ЗАВИЧАЈНИХ ФОНДОВА У ЕРИ ИНТЕРНЕТА И ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ ГРАЂЕ

У раду су представљени завичајни фондови општинских библиотека с аспекта дигитилазације библиотечке грађе. Аутоматизована обрада и увођење машински читљивих формата направили су револуцију попут Гутенбергове или индустријске. Библиотеке су биле принуђене да се брзо и агилно укључе у нове облике комуникације – коришћење електронске поште, постављање веб сајтова и блогова, интернет оглашавање. Убрзо је уследила реакција од стране корисника разасутих по свету и видело се да су предности неспорне. Следећи проблем који је требало превазићи је како учинити информацију доступном свима и под једнаким условима, и тада је начињен корак који зовемо дигитализацијом и представљањем библиотечке, архивске, музејске грађе и тако даље. Према Симони Ресман, библиотеке будућности су хибридне, оне спајају оно што зовемо библиотеком у класичном смислу, са полицама на књигама, и новом, виртуелном библиотеком. Посвећена је и пажња предусловима, предностима и значају дигитализације.

КОНЦЕПТ КРЕАТИВНИХ ГРАДОВА ИЗ ЕКОНОМСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Концентрација економске активности у простору, нарочито у градовима, посебно је изражена током процеса глобализације. Иако су постојала очекивања да ће процес либерализације и снижавање трошкова трговине допринети већој дисперзији производње и људи, у пракси се догодило супротно. Број великих, милионских, урбаних центара је у порасту, као и број становника у њима. Један од могућих разлога због којег се производња, богатство и људи концентришу у градовима јесте еволуција пословне филозофије која се дешавала паралелно са процесом глобализације. Економија знања и идеја заменила је традиционалне концепте. Створена је тзв. креативна ера у којој данас живимо. Градови постају креативни центри и места у којима се генерише економски раст, а понајвише захваљујући великом броју креативних људи (припадницима креативне класе) који су одабрали да живе и раде у модерним урбаним срединама. Креативни градови јесу они који успевају да привуку и задрже таленте. Кључни фактор у поменутом процесу јесте (не)постојање толеранције.

ОДНОС ЈАВНОСТИ И НЕЗАВИСНОГ РЕГУЛАТОРНОГ ТЕЛА ПРЕМА РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИМА У СРБИЈИ: СТУДИЈА СЛУЧАЈА ДВОР

Међу најпопуларнијим програмским форматима на телевизијама са националном фреквенцијом налазе се „ријалити“ програми. Док је највећи број ријалитија прављен по лиценци, најгледанија комерцијална телевизија у Србији, „Пинк“, понудила је публици у земљи и региону свој ријалити под називом „Двор“. Иако се у Србији ријалити програми приказују од 2005, контроверзне реакције јавности и медијског регулаторног тела кулминирале су приликом приказивања „Двора“. Циљ овог рада јесте да истражи због чега је „Двор“ изазвао највише реакције публике, штампаних медија, као и медијских стручњака и независног регулаторног тела, када је у програму дошло до физичког насиља међу учесницима и експлицитног говора мржње. Општа хипотеза јесте да је на велику гледаност „Двора“ утицала заступљеност тог програма у шеми матичне ТВ куће (више од 10 сати дневно), као и чињеница да су о дешавањима и учесницима у ријалитију врло опширно извештавале дневне новине и магазини.

МАРКЕТИНШКИ ОСВРТ НА УМЕТНИЧКУ ПУБЛИКУ

Публика је основни разлог постојања спектакла и уметничких догађаја. Она је њихов саставни део. Један од највећих проблема са којима се маркетиншки стручњаци сусрећу је недостатак великог интересовања за културне производе и догађаје. Поред тога, чињеница је и да се једна културна потреба увек може заменити неком другом. У теорији, ако се проблему приступи на одговарајући начин, од повременог конзумента може се направити стални посетилац. На жалост, то је много лакше рећи него учинити.

МУЗЕЈИ И ЕТИКА: ПРИСВАЈАЊЕ ПРОШЛОСТИ

У раду ћемо покушати да осветлимо једно од питања која се тичу етике музеја, а то је питање права музеја на поседовање артефаката који чине део културне баштине других земаља. Ово питање постало је све присутније у јавности у последњих десетак година, с тенденцијом добијања још већег значаја. Постоји неколико битних саставних делова овог проблема. Једно од њих се односи на чињеницу да су многи музеји до предмета који чине њихове значајне колекције дошли без претераног инсистирања на утврђивању власништва над артефактима које су куповали и добијали од својих донатора, али су исто тако до многих дошли и легалним путем. Неки истраживачи такође отварају питање аутентичности оних који потражују артефакте. Тако, на пример, питају се они, с обзиром да етрурска цивилизација више не постоји, коме би предмете који чине етрурску културну баштину требало вратити? Италији?