УМЕТНОСТ И РАД

/in /by

ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА У ЕРИ МЕДИЈА

/in /by

Рад преиспитује комплекс феномена визуелне културе у савременом, медијски посредованом свету. Истовремено, текст критички доводи у питање хипотезу о расту и развоју визуелне културе у ери тоталне медијатизације. Дијалектика визуелне културе овде се, заправо, посматра кроз сукоб и посредовање два њена карактеристична момента: првог, који се тиче медијског постварења и другог – интерпретираног као простор за потенцијално и реално критичко-субверзивно деловање сфере тзв. „оптичког ума“ у данашњем времену. Приказана дијалектика кретања визуелности треба да отвори простор за практичку интервенцију у стварности, вођењу принципом наде. У противном ће медијатизована визуелна култура довести до потпуне инструментализованости, у корист стицања профита, а у функцији делимичног или потпуног деструирања света културе.

ЕТИКА И ДИСЛЕКСИЈА: ГРАНИЦЕ МЕДИЈСКЕ КУЛТУРЕ

/in /by

Текст проблематизује статус етике медија у односу на општетеоријски дискурс, испитујући могућности њеног утемељења као примењене етичке дисциплине. Најпре, у чланку се сагледава однос етике медија према традиционалним етичким схватањима најразличитијих оријентација и школа мишљења, а потом се преиспитивања преокрећу у смеру карактеристичне медијске проблематике. Спекулативни резултати критичких рефлексија поводом предмета као што је савремена етика медија воде до закључка да је у данашњем времену, а услед све већег друштвеног утицаја медија масовних комуникација и тзв. нових медија, можда адекватније говорити о феномену медијске обичајности, а на темељу класичног Хегеловог концепта “обичајности” (Sittlichkeit), него о етици медија, заснованој на правној регулативи у овој области, односно на индивидуалистичким схватањима грађанског морала. Овоме иду у прилог и теоријска схватања Маршала Маклуана, као и Пола Вирилија, која се, такође, проблемски разматрају и актуелизују у овом прилогу.

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

/in /by

ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК И ЗАСТАРЕЛОСТ

/in /by

Текст реферира на специфичне начине репрезентовања ликовности, као и дела ликовних уметности, у новим друштвеним медијима, тачније – на тренутно најпопуларнијој мрежи овог типа, на Facebook-у. Позивајући се на карактеристичне примере преузете из актуелне медијске праксе, ауторка демонстрира две врсте условности што се везују за “пренос” ликовних информација из сфера класичних медија и институционалног окружења поставки музеја и галерија у домене сајбер простора и друштвеног мрежног комуницирања. Прва условност одређена је самом технологијом, односно структуром и посебним начинима комуницирања, тј. очекиваним корисничким понашањем на Facebook мрежи, док је друга обележена дигиталним и мултимедијалним приступом естетици, али и, понајчешће, естетским дилетантизмом у погледу израза корисника на Мрежи. У овом смислу речи, технологија која олакшава и демократизује естетско изражавање корисника Facebook-а, уједно представља и претњу за осиромашење естетске димензије преношења и размене визуелних порука путем овог медија, те њено свођење на “застарелост” израза, кич и шунд естетику, што као последицу има и опште срозавање естетског укуса, присутног на Facebook друштвеној мрежи.