Архива

Протестанти у југоисточној Србији, користећи се незаинтересованошћу официјелних религијских структура и великодостојника православља и ислама, отворили су се за ромске проблеме, са много хришћанске љубави укључили их у постојеће групне активности и подстакли на изградњу новог, у Светом писму утемељеног, идентитета. Под протестантизацијом Рома подразумевамо новији процес масовног укључивања српских Рома у мале верске заједнице протестантске провенијенције. Незаобилазну улогу у том процесу имају културни фактори, односно подударање елемената ромског културног идентитета са религиозним доживљајем протестантских верских заједница, међу којима су најважнији: улога песме и игре у слављењу Бога, неспутаност и експресивност испољавања духовности и присност успостављених верничких веза. Истраживање је обављено на узорку 60 крштених верника ромске националности, као и 14 ромских и неромских верских старешина. Подаци су прикупљени методом продубљеног интервјуа на основу стандардизоване процедуре са Ромима верницима и неромским и ромским старешинама протестантских верских заједница у југоисточној Србији (Хришћанска баптистичка црква, Јеховини сведоци, Хришћанска адвентистичка црква и Еванђеоска пентекостална црква).

У тексту се медијски окулароцентризам сагледава као својеврсна некултура самопотврђивања посредством реплицирања модела медијског приказивања. Технолошко усавршавање продукције визуелних записа више није подстакнуто идеалом „картезијанског перспективизма“, већ одржањем фасцинације визуелном разменом. У постиндустријском друштву визуелни записи не производе стварност, они не конструишу истину, једнако као што не теже њеном разоткривању, они се производе као означитељи механизама надзора. На тај начин медијска хиперпродукција приказâ још једино објављује да над оним што је у фокусу постоји нека власт, непроглашавајући прихватање одређене интерпретације стварног као грађанску обавезу, јер се од вере у Истину коначно одустало, већ пристанак на учешће у одржању механизама означавања надзора.