Архива

Интензиван напредак комуникацијских технологија, те развој друштвено-хуманистичких наука, утицали су на заснивање читавог низа научних дисциплина које из различитих углова прилазе проучавању масовних и нових медија. Међутим, ниједан од развијених приступа унутар студија медија у свој фокус није поставио разумевање лепог у медијским световима, чиме је отворен простор заснивању естетике медија која би се овим питањем бавила. Ипак, не постојање сазнајне дисциплине која као свој предмет препознаје питање лепог у медијским световима, још увек не обезбеђује довољне услове за конституисање естетике медија. Како би овако дефинисан предмет био постављен у сâм фокус истраживања, неопходно је одговорити на питања да ли се може говорити о постојању посебног предмета истраживања којим би се естетика медија бавила, а којим се не бави ниједна друга дисциплина, те који методолошки приступ би ваљало применити како би се обезбедила аутономност овако постављеног предмета? У тексту ће бити разматрани неопходни услови, као и сама потреба заснивања овако претпостављене сазнајне дисциплине.

У приложеном тексту представљени су најважнији резултати истраживачког пројекта Културна политика националних музеја у Србији који се тичу инструмената културне политике музејских установа финансираних из буџета Министарства културе Републике Србије, односно основаних од стране Републике Србије. Полазна идеја била је да се утврде могућности и потребе за трансформацијом музејских установа у Србији и да се предложе одговарајуће развојне стратегије и активности надлежних институција у области културног наслеђа.

У овом краћем излагању биће речи о процесу преструктурисања канонâ класичне, академске музеологије, који истичу изложбену (излагачку) функцију музеја, у савремене стандарде музеологије којима се истиче интерпретативна и комуникативна улога музеја, а музеј приказује у светлу спектакла, чијим се средствима и облицима могу “оживети” музејске творевине. Ово обухвата могућност и начин примене најразличитијих културних, уметничких и образовних иницијатива и акција, у виду анимационих пројеката, инсценација, те смештања сценско-уметничких догађаја у традиционални простор музеја и галерија, који данас постају средиште културних збивања и својеврсни комуникациони медијуми. То подразумева сагледавање нове концепције представљачких и извођачких уметности, њихово присуство у другачијем контексту, изван устаљеног, интеракцију с музејским збиркама, рецепцију ових уметности, али и њихову медијаторску улогу на релацији човек – артефакт.

Овај рад бави се етичким аспектом родне равноправности у Србији кроз анализу садржаја информативног програма. Сматрајући да се родни идентитет, односи и уверења као део јавне сфере, уочавају кроз форму и садржај телевизијског информисања, начин ословљавања и представљања жене, пажњу смо посветили управо тим аспектима. Рад је настао као део истраживања Жена у телевизијским огледалу – родна равноправност у информативном програму националних телевизија у Србији, које је спровео Завод за културни развитак Србије, током јуна и јула 2009. године. Ово истраживање је показало да се може направити ТВ дневник трајања 25 минута, а да се у њему не помене ниједна жена и да при том емисија задовољи све техничке и програмске критеријуме за емитовање. Пошли смо од претпоставке да су медији и огледало друштва и креатори друштвених кретања, слика коју детектујемо показатељ је улоге жена на друштвеној сцени Србије, али је и показатељ тенденција у том домену.