Arhiva

Istraživanja o doprinosu aktivnosti u slobodno vreme, a posebno o doprinosu kulturne participacije ličnom blagostanju i doživljaju sreće predstavljaju relativno novu liniju istraživanja. Iako ima dosta nalaza o pozitivnoj vezi između ličnog blagostanja i kulturne participacije, rezultati nisu u potpunosti konzistentni, što se bar delimično može objasniti različitim teorijskim shvatanjima ovih složenih pojmova (kulturna participacija, lično blagostanje i sreća), kao i njihovim različitim operacionalizacijama, primenjenim istraživačkim tehnikama i uzorcima. Ovo istraživanje sprovedeno je na reprezentativnom uzorku građana Srbije starijih od 15 godina (N=1521, 46% muškaraca, prosečanuzrast 41.5). Terensko prikupljanje podataka realizovano je u oktobru i novembru 2019. godine. Kao potencijalni prediktori subjektivnog doživljaja sreće uključeni su: 1. socio-demografske varijable (pol, starost, stepen obrazovanja, radni status,finansijski status), 2. subjektivna procena zdravstvenog stanja, i 3. lista aktivnosti sačinjena na osnovu prethodnih istraživanja u domenu slobodnog vremena i kulturne participacije (koja je određena tako da obuhvata kulturnu produkciju, privatnu i javnu kulturnu potrošnju, a ispitanici su ocenjivali u kojoj meri im je omiljena svaka od navedenih aktivnosti). Analizom glavnih komponenti izdvojeno je šest latentnih dimenzija aktivnosti u slobodno vreme: 1) kulturna participacija u užem smislu, 2) filmovi i zabava, 3) narodnjaci i porodica, 4) aktivnosti na otvorenom, 5) sport i 6) e-knjige i e-novine. Na nivou celog uzorka subjektivni doživljaj sreće je bio visok, prosečna ocena 5.03, na 7-stepenoj Likertovoj skali. Rezultati linearne regresije izdvojili su najbolje prediktore subjektivnog doživljaja sreće. Srećniji su ljudi koji pozitivnije ocenjuju svoje zdravstveno stanje, imaju viši finansijski status, ali i oni koji su više obrazovani. Pozitivnijem doživljaju sreće takođe pozitivno doprinose tri obrasca omiljenih aktivnosti u slobodno vreme: narodnjaci i porodica, aktivnosti na otvorenom i kulturna participacija. Rezultati su diskutovani u svetlu kompleksnosti ispitivanih fenomena, a posebno su istaknute mogućnosti za naredna istraživanja, kao i praktične implikacije za donosioce odluka o u oblasti kulturne politike.

U radu se analizira zbirka priča Pramatere novosadske autorke Marijane Čanak iz ugla teorijskih pristupa koji istražuju pitanja roda, rodnih uloga, višestrukosti i promenljivosti identiteta, emancipacije, odnosa ’privatno-javno’ i ’centar-(polu)periferija’, ali i dekonstrukciju patrijarhata i fenomen diskriminacije žena u svim sferama društva. Ovih šesnaest priča posreduju ženski glasovi iz prošlosti, kojima autorka pripoveda žensku istoriju pretkinja i naslednice, koja sopstveno životno iskustvo prelama kroz glasove majke, baba i drugih žena prisutnih u njenom životu. Autorka piše o ženama i ženama, sa svešću da se drugačije autentični ženski glasovi ne bi ni čuli. Zatočene u marginalizovanosti, skrajnute i sakrivene od šire publike, nagrada i uvažavanja, autorke ispisuju istoriju ženske drugosti, ženskih identiteta i sudbina. Ženski glasovi pričaju o prošlosti, istoriji porodica i podneblja tako tiho i nenametljivo da ih ne bismo ni čuli da nije čvrste volje autorke da vrati snagu i mudrost ženskim glasovima koji su vekovima potiskivani i omalovažavani.