Arhiva

Rad se bavi odnosom naučne fantastike i oglašavanja, konkretno predstavama oglašavanja u naučnoj fantastici (film, književnost i strip) i pretvaranjem njihove forme u realnost. Takođe, navodi primere uticaja realnosti koja u formi određenog estetskog diskursa može dati viđenje budućnosti i potencijalnih formi i načina oglašavanja. Pored toga, tretira moguće načine oglašavanja korišćenjem (novih) tehnologija, predviđene prikazima budućnosti u alternativnim filmskim univerzumima-naučnoj fantastici. Autori naročito analiziraju film „Istrebljivač” i njegove vizionarske elemente u smislu predviđanja buduće stvarnosti, tj. kako i u kojoj meri su, u svojim predstavama budućnosti, bili u pravu kada su u pitanju tehnološke inovacije koje se koriste u savremenom oglašavanju. Rad, tako, ukazuje na uzročno-posledičnu vezu između nastajanja fiktivnih tehnologija na filmu i vrlo brzog prototipiranja i osposobljavanja istih ili sličnih za potrebe reklamiranja. Takođe, rad pravi osvrt na konzistentnost vizuelnog jezika reklamiranja kroz analizu kultnih filmova „Istrebljivač”, „Duh uškoljki” i „Istrebljivač 2049”.

Ovaj rad se bavi istraživanjem romansi između ljudi i veštačkih inteligencija, u rodnom smislu, u naučno-fantastičnim filmskim narativima 21. veka i ispituje u kojoj meri se pokazuje dominantnom matrica u kojoj je muškarac čovek, a žena je veštačka inteligencija u potpunosti podređena svom muškom korisniku odnosno svom tvorcu. Takođe ćemo istraživati šta je to što konstituiše rodni identitet žene kao Drugog u virtuelnim i kibernetskim okruženjima, krećući se u okvirima fenomena posthumanog, onako kako ga podrazumeva Ketrin Hejls (Katherine Hayles) i na koji se referiše i Slavoj Žižek (Slavoj Žižek), inspirisanog kultnim esejem Done Haravej (Donna Harraway) „Manifest kiborga”, a takođe i rodnog određenja kakvim ga razmatra Džudit Batler (Judith Butler) u dijalogusa Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir). U filmskim narativima kao što su „Ona” Spajka Džounza (2013), „Ex Machina” Aleksa Garlanda (2014), „Zoe” Drejka Doremusa (2018) i debitantski film Lazara Bodrože „Ederlezi Rajzing” (2018) muškarac kreira i/ili komunicira sa androidom i emocionalno se povezuje. Sadruge strane je jedini, usamljeni primer u kome žena re/kreiravoljenog muškarca u obliku silikonskog androida, u epizodi BBC serije „Crno ogledalo” pod nazivom „Odmah se vraćam” (2013) u režiji Ovena Harisa. Ovi primeri pokazuju poroznost granica rodnih uloga i njihovu destabilizaciju upisujući nove vrednosti u poimanje roda.

Retke predstave trudnica u istoriji umetnosti uslovile su nedovoljnu teorijsku zastupljenost ove teme, koja je tek nedavno počela da se proučava. Telo trudnice posmatralo se u prošlosti uglavnom kroz prizmu hrišćanstva koje ga je činilo problematičnim, ali i u predstavama trudnica u umetnosti i pop kulturi današnjice mogu se pronaći hrišćanske reference uz veoma razvijenu simboliku. Sa razvojem tehnologije i medicine, saznanja o ženskom telu postajala su sve dublja, a društvene promene uticale su na oslobađanje tela trudnica što se odrazilo i na vizuelnu kulturu. U radu se kroz motiv trudnice u vezu dovode dve simbolične figure: Bogorodica (u zapadnohrišćanskoj tradiciji Madona) kao centralna ženska figura hrišćanstva i Madona kao simbol popularne kulture, a između se hronološki navode i analiziraju sačuvani primeri koji su menjali sliku trudnice kroz istoriju.