МЕКА МОЋ БАЛКАНА

/in /by

Тема овог рада је истраживање потенцијала меке моћи српских ТВ серија
насталих од 2015. до 2021. године, посебно кроз анализу игране ТВ серије Сенке над
Балканом (Драган Бјелогрлић, 2017) и њихову улогу у областима културних односа
и дипломатије Републике Србије. Рад користи методе квалитативне (текстуалне, наративне и жанровске) и квантитативне (остварени финансијски резултати
емитовањем, дистрибуцијом и пласманом на фестивалима и друштвеним мрежама) анализе. Циљ рада је да кроз тематски и жанровски разноврсне, наративно
комплексне и слојевите студије случаја мапира потоње моделе анализе меке моћи
ТВ серија, као и њихов значај за националну културну политику и дипломатију.
У том кључу мултифасетни наратив Сенки над Балканом, пратећи узбудљива
збивања историјског трилера у interbellum Београду, постаје прича прошлости и
садашњости, културних и политичких тензија, супротстављених страна и конфликтних идентитета у земљи и региону. Истовремено, серија ствара слику Србије – национални имиџ, брендирање нације и земље – окренуту и намењену свету,
али не нужно насталу у оквирима државних приоритета и модела. Регионални и
светски одјек Сенки над Балканом, добар пласман, промоција и позитивне критике сведоче о вештом преображају глобалног у локални (глокалној експлоатацији и
расту меке моћи ТВ серија) феномен, као и о успешно оствареној мисији културне
дипломатије – апроприсаном идентитету и повећаној видљивости земље и нације.

КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА: ОСОБЕНОСТИ И ДЕЛОВАЊЕ У СРБИЈИ

/in /by

Циљ овог чланка је да осветли историјске и интелектуалне оквире унутар којих је концепт америчке културне дипломатије настајао и мењао се, као и да идентификује особености његовог теоријског формулисања и практичне примене. Америчко историјско искуство, најпре оно међуратно, а затим ратно и хладноратовско, суштински је одредило начине на које се развијао дипломатски систем Сједињених Америчких Држава. Такође, академске и друштвене дебате о улози и значају културе у остваривању националног интереса биле су, и до данас су остале, одраз трансформација међународног система и америчке позиције у њему. Искуство супер-силе током хладноратовског биполарног система, као и потоњег неупоредивог статуса глобалног хегемона током постхладноратовског униполарног момента, обликовало је праксу америчке дипломатије на начин који је повремено замагљивао разлику између природе и обима војног и културног преимућства Сједињених Држава. Ово је евидентно и из примера америчких културно-дипломатских односа са Србијом и бившом Југославијом, анализираних у трећем одељку текста. Кључни налаз је да, поготово у контексту политике великих сила, културни аспект спољне политике функционише само у садејству с војностратешким; те да се културном дипломатијом може сматрати само она врста културног утицаја која се циљно остварује у склопу општих дипломатских напора.

КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА НР КИНЕ НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ: СРБИЈА У УПОРЕДНОЈ ПЕРСПЕКТИВИ

/in /by

Народна Република Кина кроз различите и бројне форме јавне и културне

дипломатије већ дуго настоји да у свету побољша слику о себи. Откад је постала

један од значајних и утицајних актера међународног система, јавила се и потреба

да се промени њена перспектива према другима, али и перспектива других према

њој. Да би то остварила, НР Кина је почела да примењује проактивну стратегију

јавне и културне дипломатије, да би се промовисала као одговорна велика сила и да

би допринела формирању позитиваног наратива о себи у међународним односима.

Кинеске власти кроз неколико великих иницијитава глобалног домета, које укључују

економске, политичке и културне стратегије, настоје да побољшају и промовишу

имиџ своје земље као поузданог политичког и економског партнера. У том процесу култура и културна размена постају једно од најважнијих оруђа Кине за увећање њене меке моћи. Како ове иницијативе обухватају и Западни Балкан, а тиме и Републику Србију, Кина користи различите методе и инструменте културне дипломатије који се крећу од оснивања Конфуцијевих института и академске сарадње, до интернационализације кинеских медија и њеног медијског присуства у овим земљама. Циљ овог рада је да прикаже и опише како наведени инструменти функционишу на Западном Балкану и како се примењују у Републици Србији у поређењу с другим земљама региона.

КАКВУ НАМ ПОРУКУ ШАЉЕ РУСИЈА: РУСКА КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА У СРБИЈИ НА ПОЧЕТКУ 21. ВЕКА

/in /by

У светлу новог приступа промоцији Руске Федерације у свету, аутор текста разматра њену културну дипломатију у Републици Србији. Основно питање на које тражи одговор је каква је вредносна оријентација руског деловања у Србији на овом плану и о којим средствима деловања је реч. Аутор налази да су главни правци персуазивног деловања Руске Федерације истоветни њеним политичким циљевима у Србији и да је представа о Русији као заштитиници Срба у основи његове вредносне оријентације. Најзначајније недостатке у персуазивном деловању Русије аутор налази у одсуству проруски оријентисане културне елите у Србији и телевизијског канала.

КУЛТУРА У СПОЉНИМ ОДНОСИМА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ: КА НОВОЈ ПАРАДИГМИ КУЛТУРНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ?

/in /by

Рад се бави истраживањем развоја агенде културне дипломатије Европске уније (ЕУ), од културе у спољним односима до инклузивних културних односа и новог духа дијалога као политичког наратива и институционалне логике, на чијим темељима се постављају основе за креирање савремених приоритета европске спољне културне политике, њених инструмената и програма. Теоријски и емпиријски оквир анализе постављен је сагледавањем дихотомија дискурса и политичке реторике која окружује културну дипломатију ЕУ. Методологија рада заснована је на анализи дискурса и докумената јавне политике ЕУ, иницијатива, садржаја и саопштења који се односе на културну дипломатију и спољну културну политику, како би се сагледале њихове развојне фазе, концепција и опсег деловања за унапређење међународних културних односа. У дефинисању и интерпретацији актуелног европског наратива и парадигме културне дипломатије, у раду се полази од мултиперспективног теоријског утемељења културне дипломатије и повезаних концепата. Анализа показује како је деценијско настојање ЕУ ка уобличавању спољнополитичке и културне стратегије од имплицитног добило свој ескплицитни израз.

XX ВЕК ИЗ ИНТЕЛЕКТУАЛНОИСТОРИЈСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

/in /by

Enco Traverso, Istorija kao bojno polje. Interpretiranje nasilja 20. veka,
s francuskog prevela Olja Petronić, Beograd: Fakultet za medije i
komunikacije, 2020.

„ЧЕКА ИХ НЕСАГОРЕЛА КОРАБЉА”

/in /by

Драгана Ратковић, Песник и емиграција. Концептосфера дома и домовине
у поезији Александра Петрова, Београд: Институт за
српски језик САНУ, 2020.

КУЛТУРОЦИД НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ У КОНТЕКСТУ РАТОВА ДЕВЕДЕСЕТИХ

/in /by

У раду се разматра проблем уништавања српске културне баштине у Хрватској за време ратних сукоба у Југославији (1991–1995) уз указивање на чињеницу
да се на поменутом простору десио културни и духовни геноцид над Србима у троструком виду: девастирање православних цркава и манастира, уништавање библиотечких фондова, тј. књига српских аутора, оних писаних ћириличним писмом
или издатих у Србији, а онда и рушење споменика посвећених антифашистичкој
борби, као и оних подигнутих у славу знаменитих личности српског порекла. Имајући у виду сва три аспекта планског затирања трагова српске културе указујемо
на то да су Срби као нациoн изложени континуираној трауми, изазваној једним од
највећих културолошких злочина почињених након Другог светског рата.