СРПСКА КЊИГА И НАЦИОНАЛНА САМОСВЕСТ

/in /by

У раду су предочене промене значења појма српскa књигa у националној
библиографији и књижевној историји од почетка 19. века до данас. Указано је на последице које су по Српску библиографију. Књиге 1868–1944 имали дневнополитички налози власти. Представљене су нове концептуализације српске књижевности
у транснационалним књижевним историјама, од којих је једна на енглеском, а друга
на руском језику. Указано је на могуће последице некритичке примене кодова за језик
у библиографским описима књижевних дела српских аутора.

ТРАУМЕ ВЕЛИКОГ РАТА У СРПСКОМ АВАНГАРДНОМ РОМАНУ

/in /by

Српски роман у годинама након Великог рата заснива нови однос књижевности и историје, нове поступке уметничког обликовања историјских збивања.
Рат је виђен очима појединца и представљен кроз субјективнe психолошкe реакцијe.
Историјска пустош постаје садржај индивидуалне свeсти, а епохални слом свих
вредности предмет је личне спознаје и доживљаја. Изласком на сцену ратних ужаса
књижевни јунаци Милоша Црњанског, Драгише Васића, Станислава Кракова и Растка Петровића присиљени су да свој идентитет одреде решавајући низ моралних
и егзистенцијалних недоумица које је рат изазвао. Пронаћи смисаоно упориште,
неопходну тачку духовног ослонца у тренуцима бесповратног урушавања дотадашњег света, постаје ултимативно питање њиховог постојања.

ОДИСЕЈИ БЕЗ ИТАКЕ

/in /by

У огледу се разматрају различити начини на које је савремено српско песништво одговарало на искуства ратова за југословенско наслеђе, као и на искуства
последица тих ратова. Даје се шири приказ четири карактеристична приступа
овим темама, у делима Стевана Тонтића, Душка Бабића, Ђорђа Нешића и Небојше
Деветака. Ови песници уметнички артикулишу болна искуства страдања, разарања, губљења завичаја, избеглиштва и трагања за новим начинима потврђивања
личног и колективног идентитета.

ТРАУМА ЈАСЕНОВЦА

/in /by

Јасеновачки логор карактеришу масовни и садистички злочини, јединствени у историји. Стога је Јасеновац не само наша национална траума већ и једнако озбиљна траума како за човечанство тако и за хришћанство. Јасеновац, можда
још више него Аушвиц, отвара питање природе човека и његових потенцијала за господарење над природом и историјом, а с друге стране актуелизује питање разумевања Божије промисли и историје као дешавања спаса. Траума Јасеновца може бити
превлaдана првенствено у култури – као свеукупном пољу поезиса које укључује
уметност, философију, религију и науку – а овај оглед је прилог том превладавању.

ДАТИ ИМЕ И ГЛАС ЖРТВИ – КОЛЕКТИВНА ТРАУМА И ТЕМА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ (1941−1945) У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

/in /by

У раду се разматра феномен колективне трауме, изазване геноцидом
над српским народом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата
(1941−1945), који је у српској књижевности као тема спорадично заступљена, односно, у дијаметралној супротности с размерама овог институционализованог злочина (у лику фашизма и верског фанатизма), сачуваног у колективном доживљају,
памћењу и документима. Прегледом књижевне продукције током социјалистичке
Југославије, установљава се да тек с распадом Југославије долази до песничког елаборирања ове теме, најчешће у поемској форми, попут збирке Опела Милана Комненића, а с почетком 21. века и рафинираних, интимистичких опуса, попут збирке Бол
Мирослава Максимовића, односно, на архивском предлошку доследно исписаних,
тј. оживљених гласова жртава, којима је враћено достојанство постојања (након
масовног и насилног уништавања, најчешће и без гроба), у збирци Страдања Јелене
Ковачевић. На примерима три песничке збирке посматрају се различити стилско-
-уметнички поступци, генеза и различити приступи у обради ове естетике ужаса са
закључком да тек XXI век даје у потпуности сазрела, високоестетизована остварења, као трајан допринос српској књижевности, али и предложак за нека будућа
дела, која ће бити инспирисана овом темом

СРПСКА ТРАУМА – РАСПЕТОСТ НА КРСТУ ИСТОК–ЗАПАД

/in /by

Географски положај дубински одређује карактер народа. „Ми смо своју
кућу подигли насред пута”, описао је српски геоплотички положај Јован Цвијић. У
Другом светском рату – између Лондона и Москве – Срби су се сусрели с врхунцем
те трауме. Наша два антифашистичка покрета наши савезници су претворили
у унутарнародно непријатељство које, ни после две трећине века, не иде ка националном помирењу. Драма је у томе што је та траума судбоносни проблем пред
изазовима које доносе нови односи моћи Истока и Запада.

ТО НИ У СНУ НИСМО МОГЛИ ДА САЊАМО

/in /by

Рад доноси приказ психичких поремећаја код Срба, изазваних ратним дејствима од балканских ратова до ратова с краја прошлог века. Наведени су како
стресно-трауматски догађаји (ратна дејства, логорске тортуре, избеглиштво)
тако и промене у облицима психичког поремећаја (дрхтавци у Првом светском
рату, јуришанти у партизанском рату и посттрауматски стресни поремећај у
ратовима деведесетих година). Указано је на огроман недостатак података за посебне категорије становништва: за Први светски рат (цивилне жртве, Срби у БиХ)
и за Други светски рат (припадници ЈВуО, логораши у немачким и другим логорима,
цивили у рату и после рата). Подаци показују да су најтеже психичке последице,
поред ратних страхота, изазивале тортуре у логорима и затворима.

МЕМОРИСАНА КОЛЕКТИВНА ТРАУМА КАО ЧИНИЛАЦ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

/in /by

Током свог постојања и историјског потврђивања на Балканском полуострву, Срби су били изложени великим страдањима од стране оних који су настојали да освоје овај простор. Ово страдање је посебно изражено у XX веку у којем је над
српским народом у Независној Држави Хрватској извршен тотални геноцид. После
Другог светског рата у комунистичкој Југославији та велика национална траума
је потискивана и минимизирана. Уместо истине о њој створена је идеолошка лаж
која се понавља до данас у циљу умањивања броја српских жртава. Осветљавање
ове историјске истине је актуелно јер је након пола века дошло до обнављања усташке идеологије, нових злочина и погрома над српским народом у циљу стварања етнички чисте Хрватске. Жртве су проглашене агресорима, а њихово масовно убијање
и протеривање се данас слави као највећи државни празник. Сакрализација злочина
чија историјска дубина скрива тотални геноцид над српским народом постала је
најбитнији чинилац хрватског националног и државног идентитета. Упитност
тог монструозног пројекта тражи и адекватан одговор. Аутор у овом раду доказује
да такав одговор може бити само потпуно памћење ове трауме као чинилац српског националног идентитета.

УВОД

/in /by

О КУЛТУРНОЈ ДИПЛОМАТИЈИ

/in /by

ВЈЕРА МУЈОВИЋ: КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА У СЛУЖБИ СРБИЈЕ,
ПРВО ИЗДАЊЕ, ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ, БЕОГРАД, 2020