ДИГИТАЛНА КУЛТУРА КАО ИСХОДИШТЕ САВРЕМЕНОГ МАРКЕТИНГА: С ОНЕ СТРАНЕ ИЛУЗИЈЕ

У раду се тумаче утицаји дигиталне културе на друштво у целини, са посебним освртом на потрошачко друштво и неке од савремених стратегија маркетинга. У уводном делу представљене су извесне предикције у сфери развоја нових технологија у наредним деценијама и указано је на неке проналаске из прошлости који су директно и индиректно утицали на настанак и развој савремених технологија и медија. Даље у раду, кроз објашњење промена на пољу комуникацијске парадигме, ауторке објашњавају и промену у сфери дистрибуције информација и конституисања знања. Такође је објашњен и појам дигиталне културе као и њен развој, који се пак одвија паралелно са развојем нових технологија и медија. Потом је кроз објашњење конзумеризма, који је као концепт присутан у свакодневици све чешће, истакнуто како овај тренд има значајних реперкусија и кад је у питању културни хабитат, доносећи демократизацију и доступности културних садржаја и како, у складу са наведеним, неминовно долази до плурализације али и тривијализације истих. У завршном делу рада представљена је релативно нова технологија QR кодова, објашњен је њен настанак и распрострањеност као и несумњиве предности, али и мане. Указано је и на чињеницу да је бесплатна за коришћење, чиме највише погодује развоју нових маркетиншких стратегија. У складу са овим и објашњена је повезаност QR кодова са савременим маркетингом кроз неколико описаних пројеката.

БИБЛИОТЕКЕ, МУЗЕЈИ, АРХИВИ И ПРЕС КЛИПИНГ СЕРВИСИ: ЧУВАРИ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ИЛИ ИНФОРМАЦИОНИ СЕРВИСИ

У раду су на различитим примерима приказане могућности сарадње културних и информационих установа у нашој средини. Акценат је стављен на архиве и њихову сарадњу са библиотекама и музејима као и на утицај савремених информационих и комуникационих технологија на остваривање те сарадње и модернизацију архива као одговор информационим захтевима савременог корисника у дигиталном окружењу. Покушано је и прављење паралеле између традиционалног и савременог схватања разлика и сличности између архива, библиотека и музеја. Мас-медији су разматрани као потпора очувању културне баштине које је основна делатност библиотека, архива и музеја.

МУЗЕЈ АФРИЧКЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ И ЊЕГОВ АНТИКОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС

У овом раду, скуп пракси колекционирања, проучавања и излагања које у Музеју афричке уметности (МАУ) у Београду детектујем као западњачки модел, супротстављам сету пракси које су тежиле да музеј представе као антиколонијалан. Колекционирање „ваневропске“ уметности, у јавном дискурсу Музеја добија посебно место трансформишући се из буржоаске активности у идеолошки прихватљив процес културне медијације, док непостојање колонијалне прошлости Југославије постаје тачка у којој се лоцира посебност МАУ. Поставља се питање да ли је начелно антиколонијално усмерење овог Музеја имало утицаја на промену суштине музеја као институције која је, како то Мике Бал (Mieke Bal) каже, увек непријатељска према свему не-западњачком.

ТРАНСКУЛТУРНА ЕВРОПА – КУЛТУРНА ПОЛИТИКА У ЕВРОПИ КОЈА СЕ МЕЊА

СТРАТЕШКО ПЛАНИРАЊЕ РАЗВОЈА КУЛТУРЕ НА ЛОКАЛНОМ НИВОУ У СРБИЈИ

Текст говори о стратешком планирању као инструменту културне политике и његовој примени на нивоу локалних самоуправа у Србији у периоду од 2000. до 2010. године. Наведени су примери и начини на који су локалне самоуправе користиле могућност доношења сопствених развојних планова која им је дата Законом о локалној самоуправи. За овај период карактеристично је да ни сама држава не користи инструмент стратешког планирања, па утолико ове иницијативе имају већи значај. На основу тога може се закључити да се дефинисању културне политике после 2000. године у Србији кренуло по приципу bottom-up. Тек на самом крају прве деценије XXI века, а десет година од уласка Србије у транзицију, када је ступио на снагу Закон о култури, подстиче се коришћење инструмента стратешког планирања на свим нивоима. Како оно постаје обавезујуће, предложена је методологија за израду будућих стратешких планова у области културе.

ДРУШТВЕНИ СПЕКТАКЛ И ПОСТДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ: ПРЕТАПАЊА

У раду истражујем утицај медијског окружења, опште спектакуларизације друштва путем медија, на језик савременог позоришта. Поље истраживања је постдрамски театар, који је дефинисао Ханс-Тис Леман и аутори попут групе Гледалишче Глеј, Forced Entertainment, Ренеа Полеша, Констанце Макрас, Николаса Штемана, Роберта Лепажа, Андраша Урбана. Једна од главних Леманових дефиниција постдрамског театра је његово простирање у медијским околностима, на које оно реагује променом своје структуре. Аутори постдрамског театра у својим представама дају различите реплике на ту укорењену спектакуларност у друштву, масовним медијима фрагментизовану перцепцију, тематизујући је на сцени, што је тема истраживања у раду. 

ПОЗОРИШТЕ У МЕДИЈСКОМ КОНТЕКСТУ

У овом раду бавим се истраживањем позиције, функције и структуре савременог позоришта у околностима доминације масовних медија, односно огромног утицаја медија на живот савременог човека. Полазишта за анализе су текстови савремених, постдрамских аутора који сматрају да позориште, да би ишло у корак с временом, мора да преиспита своју традиционалну функцију, као и структуру, те да је прилагоди новом, другачијем, медијском контексту. Овим радом истражујем социолошке и културолошке теорије о позицији и функцији технологије у савременом друштву, као и теорије о изво|ењу у контексту медијског друштва. Циљ је испитивање разлога рушења традиционалне драмске структуре у раду постдрамских аутора, односно њихове потребе за проналажењем новог позоришног језика.

ГАЛАТЕО О ЛЕПОМ ПОНАШАЊУ. БОНТОН ЂОВАНИЈА ДЕЛА КАЗЕ ИЗ 1558. ГОДИНЕ

Упутства за лепо понашање, бонтони, представљају одраз принципа који обликују свакодневни живот једне заједнице. Први модерни такав спис јесте “Галатео” Ђованија дела Казе, из 1558. У њему аутор наводи сет правила којих треба да се придржава појединац уколико жели да буде успешан члан друштва. Појединац коме се он обраћа није онај који тежи да се истакне у дворском миљеу, попут Кастиљонеовог “Дворанина”, већ грађанин који живи у републиканском амбијенту. “Галатео” представља директно упутство за цивилизовано понашање које је предуслов за опстанак заједнице. У раду се осврћемо на овај спис као текст који не губи своју актуелност, јер се у њему пажња обраћа на оне моделе понашања који леже у основи дефиниције уљудности, која карактерише културне навике које се сматрају позитивним и пожељним обрасцима и у времену у коме ми живимо.

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА: ЛИКОВНА УМЕТНОСТ КАО МЕДИЈ МАСОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ