Архива

Мотив шаке се у људској култури врло рано јавља као симболичкa репрезентација и симболички ресурс. Кроз време, мотив шаке поприма различита објективна и субјективна значења и постаје изузетно сложено поље социокултурног посредовања. У икони Успење пресвете Богородице Срђана Радојковића мотив шаке, се издваја међу осталим доминантним мотивима. Каква значења носи и отвара тај мотив? У раду указујемо на изворно хришћански, библијски, новозаветни смисао мотива шаке али и на шири социокултурни контекст у којем се конституишу његова различита значења. Уметник је свесно унео мотив шаке у први план уметничког дела, вођен својом намером и идејом, али су могућа значења сасвим отворена за даљу објективну симболичку
разраду, као и за процесе личног доживљавања, проживљавања и додељивања различитих субјективних значењских слојева, независно од намере аутора. У тим процесима преноси се и развија симболика својствена раним фазама људске културе, наставља да делује у савремености и бива сачувана за будуће периоде културе. Мотиви шаке и пруженог и отвореног длана повезују нас како са данима земаљске мисије Исуса Христа, тако и са далеком праисторијом и мистериозним пећинским сликама, а тако и са источњачким схватањима о вези између осетљивости (нерватуре) шаке и можданих процеса и менталних стања, потврђених савременим неуролошким истраживањима. Уједно, наведени мотиви нам отварају пут према филозофским разматрањима феномена људских шака, усмереним ка истраживању основних појмова о људској телесности, као и о менталном и телесном плану човекове егзистенције у начелу.

Рад има за циљ да истражи однос православне теологије према науци кроз историју као и да се осврне на савремено сагледавање односа теологије према науци. Обожење као непосредна заједница људи са Богом је кључни аспект мисли на којој се формирао став православне теологије према науци. У православној теологији наглашен је парадокс у трагању за врхунским знањем: оно за чиме трагамо надилази наше знање и због тога Василије Кесаријски оправдава људско мудровање и развој људског интелекта. Такође је битан мистични принцип богопознања Григорије Паламе, који указује да Бога не можемо спознати преко световних наука
већ путем вере, контемплације и подвижничке праксе, чиме се постиже истинско знање. Потом се осврћемо на савремено третирање односа теологијe према науци сагледано кроз призму теолога који се уједно баве и физиком: Алексеја Нестерука који заступа феноменолошки приступ, Стојана Тутекова, Џорџа Диона Драгаса и Киријакоса Маркидеса који заступају сагледавање односа теологије и науке посредством антропичког принципа и Кристофера Најта који се залаже за теолошки натурализам. Закључујемо да је православној теологији ближи феноменолошки приступ Алексеја Нестерука, који сматра да постоји могућност посредовања између теологије и науке коришћењем могућности трансцеденције и асиметрије између теологије и науке да би се бавили стањем људске личности.

У чланку се разматра да ли је Николај Велимировић културу сматрао некомпатибилном са хришћанским вероучењем и хришћанским схватањима уопште. Тврдње да је Николај Велимировић одбацивао културу срећу се у литератури. Овакве оцене засноване су најпре на читању књиге постхумно приписане Николају Велимировићу, објављене под насловом Говори српском народу кроз тамнички прозор, у којој аутор културу критикује необично оштро и реско. Међутим, постоје и друга Велимировићева дела, за која је његово ауторство извесно, у којима се питању културе приступа на другачији начин.