СВЕТСКА И ГЛОБАЛНА ИСТОРИЈА

/in /by

Светска и глобална историја последњих деценија, нарочито са процесом глобализације и интензивне међународне научне сарадње, постале су веома присутне у заједници историчара. Озбиљно промишљање о ефектима старог западноцентричног схаватања историје човечанства, реорганизација универзитетског курикулума и научноистраживачких центара који се баве сродним темама, као и покретање неколико проминентних часописа из области глобалне и светске историје у Сједињеним Државама, Уједињеном Краљевству и НР Кини, дали су импулс новим дисциплинама.

Циљ овога рада јесте да прикаже: а) преглед развоја светске и глобалне историје (започињући са узорима у античкој грчкој и кинеској историографији и настављајући преглед све до XXI века и закључно са новим стремљењима у заједници глобалних историчара); б) основне и најзаступљеније правце у последњих неколико година (посебно имајући у виду присутност економских тема, са једне, и покушаје конституисања глобалне интелектуалне историје, са друге стране); в) отворене полемике о улози
империја у светској историји (посебно у оквирима америчке историографије) и функцији субалтерних студија у обликовању историје која ће превазићи наслеђе европоцентризма.

Суспензија невјерице – хисторијска знаност пред изазовима метамодернизма

/in /by

Будући да је почетком трећег десетљећа 21. стољећа с пандемијом COVID-19 и ратом у Украјини експандирала свијест о свеопћој кризи, чини се да је сазрио прави тренутак за етаблирање спасоносне епистеме – метамодернизма. Стога је оправдано очекивати да, унаточ пословичној дисциплинарној конзервативности и инертности, ни хисторијска знаност неће моћи избјећи укључивање у његову первазивну епистемичку матицу. Након сумарног приказа прокламиране генеалогије, онтологије, епистемологије, методологије и аксиологије нове „постапокалиптичке” филозофије метамодернизма, испитат ће се могући креативни потицаји за метамодернистичку трансформацију хисторијске знаности. Притом ће се пропитати претпоставка да би најефикаснији замашњак тога процеса могао бити концепт „отјеловљења” (embodiment) као темељ за редефиницију епистемолошког статуса
повијесног актера, али за трансдисциплинарно отварање хисторијске знаности према природним и биомедицинским знаностима, што данас већ егземпларно илустрирају хисторија тијела, хисторија емоција и хисторија осјета.

ИКОНА И ТЕЛО

/in /by

ТОДОР МИТРОВИЋ: ИКОНА И ТЕЛО – O УТИЦАЈУ ВИЗУЕЛНИХ
УМЕТНОСТИ НА ПОНАШАЊЕ И НА ОДНОС ПРЕМА ТЕЛЕСНОСТИ
У СРЕДЊЕМ ВЕКУ. БЕОГРАД – ШИБЕНИК: ИСТИНА – ИЗДАВАЧКА
УСТАНОВА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ, 2022.

ТЕОЛОГИЈА И/ИЛИ (ПОП)КУЛТУРА

/in /by

Од краја тридесетих година 20. века када се формално појављује суперхеројски стрип, па до најновијих филмских и телевизијских интерпретација, увиђамо изузетан утицај ликова и симбола, од којих је најпознатији и свакако најпрепознатљивији Супермен са својим упадљивим надљудским моћима. Овим радом смо желели да осветлимо религијску имагинацију различитих аутора која пружа основ за покушај реконструкције оног што бисмо назвали духовном позадином најпознатијег лика светског стрипа. Пружајући сазнања о историји, митологији, а поготову о религији планете Криптон, усудили смо се да раоизам анализирамо као древну религију, са својим културолошким, теолошким, организацијским и обредним особеностима.

БИБЛИЈСКИ МОТИВИ У ФИЛМУ ГРАН ТОРИНО (2008)

/in /by

У раду се истражују начини на који амерички филм Гран Торино (2008) користи и актуализује библијске мотиве у циљу адресирања битних изазова савременог америчког друштва. После кратког излагања радње филма и основних података о његовој производњи и приказивању, у раду се идентификују коришћени библијски мотиви. Потом се уочавају друштвене димензије њихове филмске интерпретације, садржане у критици друштвеног формализма, реконструкцији насилног хероизма и промоцији религијског универзализма.

ЕНДО ШУСАКУ – ПИСАЦ ИНКУЛТУРАЦИЈЕ

/in /by

Сусрет хришћанства и хеленске културе подразумевао је инкултурацију – процес у ком хришћанство постаје природни део културе и истовремено је преображава. Резултати првобитне инкултурације, тј. византијска и латинска хришћанска култура, проповедани су заједно са Јеванђељем свим народима који су се, макар из европске перспективе, налазили на нижем ступњу културног развоја. Ова мисионарска стратегија, међутим, није уродила плодом у источноазијским мисијама, нарочито у Јапану и Кини. Наметање европске
хришћанске културе народима који су већ имали богату културну традицију произвело је кризу идентитета међу обраћеницима која траје до данас. Ендо Шусаку је био јапански хришћанин и писац који је у својим делима описивао како опште трвење хришћанства и јапанске културе, тако и своју унутрашњу борбу између оданости страној религији и домаћој култури. У раду ће бити описан
Ендоов лични доживљај овог сукоба, а потом ће бити испитани начини на које је Ендо покушао да га разреши.

ОСАМОСТАЉЕНА ПЕСМА БРАНКА МИЉКОВИЋА – МЕТАФИЗИЧКИ ВИДИЦИ И МОГУЋНОСТ ТУМАЧЕЊА НЕОСИМБОЛИСТИЧКЕ ПОЕТИКЕ

/in /by

Бранко Миљковић је песник који је своју реч градио на традицији (нео)симболизма и који је размишљања о тој врсти поезије изложио у есејима у којима доста простора посвећује ономе што назива „осамостаљеном“ песмом, песмом која добија свој живот независно од творца. У овом раду бавили смо се овим „животом“ песме након што јој је песник дао аутономију, односно, запитали смо се у којој мери нам је песник дао слободу да назремо у њој оно што нам аутор није изричито рекао, а да ипак при томе будемо верни смерницама које нам је дао. У том контексту смо се у другом делу рада дотакли хришћанске симболике коју песник користи у неким својим остварењима. Миљковић је песник великог метафизичког домета који је својом поетизованом филозофијом
задирао у сфере које измичу чулној спознаји. Био је веран мотиву хераклитовске ватре чији пепео увек садржи могућност новог живота. На танкој линији између нихилизма и смрти, птице феникс и „анђела на зиду“ Миљковићева поетика наставља да говори својим јединственим језиком.

МОТИВ БЛАГОВЕСТИ КАО БИБЛИЈСКИ ПОДТЕКСТ У ПОЕЗИЈИ ИВАНА В. ЛАЛИЋА

/in /by

Иван В. Лалић, песник који је обележио последње деценије 20. века, спада у ред изразито религијских песника неосимболистичког правца. У постојећим критикама библијски подтекст његове поезије је примећен, али неким момен тима није дата довољна пажња. И док је мотив Благовести веома уочљив и третиран у критикама, неким другим теoфанијским аспектима је посвећено мало или нимало пажње, иако управо они представљају контекст за правилно разумевање Лалићевог схватања Благовести. То су старозаветне сцене, и то пре свега оне које су повезане са праоцем Аврамом, Јаковом, Мојсејем и тројицом младића у огњеној пећи. Аутор чланка се посвећује овим сценама, доводећи их у везу са Лалићевим разумевањем Благовести као својеврсном тачком разрешења космичких, историјских и личних превирања.

ХРИШЋАНСКА ИНСПИРАЦИЈА У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

/in /by

Предмет нашег истраживања у овом раду јесу аспекти религиозне духовности у савременом српском песништву. Најпре дајемо пресек поетичких, идеолошких и културолошких карактеристика песничке продукције у последње три деценије уз одређене вредносне категоризације. Пажњу потом усмеравамо на појединачне ауторске поетике песника рођених седамдесетих и осамдесетих година у чијој поезији је осведочено присутна хришћанска инспирација. Намера нам је да књижевноисторијски и културолошки установимо један, додуше, апартан песнички ток и што правоверније га ситуирамо унутар историје модерне и савремене српске књижевности, предоминантно секуларне. У фокусу наше анализе нису искључиво цитати, наративи или мотиви из Библије и светоотачке литературе. Овде испитујемо на који начин хришћанска (српско-византијска и западно-хришћанска) духовност учествује у формирању индивидуалног песничког погледа на свет, као и песничку духовност која се испољава посредством песничких слика, исказа и фигура. Занима нас рад религиозне  вести наших песника у обликовању њиховог уметничког, моралног и вредносног става према феноменима наше епохе, али и према култури којој припадају. Стога пажњу посвећујемо анализи културних модела који ови песници у својој поезији баштине, али и хуманистичких порука које пласирају унутар своје иманентне поетике. Долазимо до закључка да су песници и песникиње својим поетичким и духовним опредељењима преузели ризик одлуке да одустану од песничког као облика друштвеног ангажмана, унапред свесни бремена алтернативе и мањине