ПРОМЕНА ПОЉА У ГУЛДОВОМ ПИЈАНИЗМУ

/in /by

Напредак у технологији музичког снимања утицао је на промену умет-
ничког рада и његове рецепције. У том смислу, извођење, компоновање и слушање
представљали су наличје друштвене, историјске, економске и политичке стварно-
сти. Промишљајући уметничку праксу уметника произвођача, која је произашла из
теорије уметничке производње Пјера Бурдијеа (Pierre Bourdieu), овај рад анализира
концепте поља, капитала и хабитуса. У раду је акценат дат приказу преокрета у
пракси уметника Гленa Гулда (Glenn Gould), тачније промени поља у његовом пија-
низму, од живог извођења ка производном раду у којем је настао снимак као умет-
нички производ који се, у осврту на Бурдијеову теорију, поставља као интенцио-
нални знак чије је уметничко постојање условљено научним приступом и анализом.
Као такав, снимак подразумева препознавање уписа аутора, тачније његовог умет-
ничког и друштвеног контекста који се посматра као систем разумљивих односа.

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА У ПОКРЕТУ ДИЈАЛЕКТИЧКЕ ИГРЕ МОЋИ И СУБВЕРЗИЈЕ

/in /by

У раду се разматрају изазови одређења популарне културе и њен дина-
мички карактер у различитим контекстима и временским периодима, са намером
да се истакне отклон од стереотипних виђења популарне као масовне културе про-
изведене у индустрији забаве, ниске у односу на високу културу. У раду се наглашава
да се популарна култура заправо обликује кроз контрадикције и контрастне еле-
менте који се боре за превласт, као што су контрола и отпор, моћ и подређеност,
елитизам и популизам, традиционално и индустријско, иновативно и конформи-
стичко, кохезија и стратификација. Централно место рада заузима питање иден-
титета и идентитетских политика у разматрању популарне културе и њене
улоге у изазивању доминантних наратива и подстицања друштвених промена,
Рад посебно испитује дијалектичке игре моћи и субверзије у популарној култури на
примеру Евровизије као арене популарне културе и посебно популарности песме In
Corpore Sanо, примењујући аналитички оквир критичке парадигме студија култу-
ре у потрази за одговором ,,у чему је тајна” ове нумере.

ИНТЕРДИЈАЛЕКАТСКЕ ВЕЗЕ ИЗМЕЂУ ПРИЧЕ КОЈА ЈЕ УБИЛА ЕМИЛИЈУ КНОР МИЛОРАДА ПАВИЋА И ПЕСМЕ МЕЂИМУРСКА НИКОЛЕ ПАВИЋА

/in /by

Дмитриј Чижевски је у књизи Компаративна историја словенских књи-
жевности (Comparative History of Slavic Literatures) као засебан вид барокног онео-
бичавања видео макаронску поезију, али и дијалекатску поезију, језик Рома, деце и
различите жаргоне. Милорад Павић познат је као изучавалац српског барока, али
познавао је барок у најширем смислу, тако да му овај аспекат барока није био стран,
о чему сведоче и позивања на Чижевског у Историји српске књижевности барокног
доба. Начин на који је Павић као писац искористио потенцијал дијалекатске поези-
је осликава се у „Причи која је убила Емилију Кнор”, која се завршава стиховима на
кајкавском дијалекту из песме „Међимурска”, загребачког песника Николе Павића.
Циљ рада је да покуша да одговори на питање које су функције стихова у контексту
Павићеве приче, то јест какве смислотворне хоризонте отвара на плану историје,
историје језика, историје књижевности и културе.

РОДНИ ПЕРФОРМАНС У ПРИЧИ ПУТУЈЕМО И РОМАНУ ТУЦАЊЕ КАМЕНА КЛЕМЕНСА МАЈЕРА

/in /by

У раду се разматра родна проблематика у причи „Путујемо” и рома-
ну Туцање камена Клеменса Мајера. Oви текстови се могу анализирати не само
у оквиру родних и/или квир дискурса, већ и бројних других друштвено-критичких
и културних дискурса. Ипак, сматрам да бављење родном проблематиком битно
доприноси разумевању Мајеровог хуманистичког наративног утемељења у његовом
целокупном досадашњем опусу. Његово приповедање препознаје противречја у људ-
ској природи и амбиваленцију наших идентитета – тај кошмар бића он развија у
драмске перформансе својих текстова, истовремено их деконструишући. Анализом
родног дискурса у текстовима учињен је покушај изналажења одговора на питање
да ли индивидуа може да створи и задржи јаство враћајући се колективном (родном
и полном) перформансу који намеће такозвана стварност упакована у нормативне
друштвене чинове.

БАУХАУС И ТЕОРИЈА ПРАКСЕ ПЈЕРА БУРДИЈЕА

/in /by

Филозофска платформа савременог француског социолога, филозофа, те-
оретичара и антрополога Пјера Бурдијеа (Pierre Bourdieu) представља доминантан
концептуални апарат и аналитички инструмент за изучавање уметничких поја-
ва и њихове улоге у оквиру друштвеног простора. Делујући у доменима социологије,
филозофије и социологије културе, Бурдије је редефинисао сагледавање друштвене
стварности, потенцирао ревидирањe утемељивања објективног научног знања и
афирмисао важност изучавања праксе у оквиру друштвено-историјског контек-
ста. Полазну основу рада представља проблематизација Бурдијеових теоријских
концепата хабитуса, праксе, капитала и поља помоћу којих се осветљава прак-
са и деловање авангардне и револуционарне школе и покрета Баухаус. Фокус и циљ
овог рада је приказ нове форме уметничко-образовне институције Баухауса као
активног друштвеног актера, као и његове иновативне и специфичне праксе при
конфигурисању друштвеног простора. Аналитичком и историјском методом, по-
моћу примене теорије Пјера Бурдијеа у трансдисциплинарном простору изучавањa
уметничких појава, приказана је промена друштвене стварности помоћу измене у
уметничкој и образовној пракси у оквиру њиховог поља.

КОНЦЕПТ КУЛТУРЕ У СРПСКОЈ И ФРАНЦУСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ СЛИЦИ СВЕТА

/in /by

Говорници једне лингвокултуралне заједнице кроз различите језичке кон-
струкције исказују свој поглед на свет, који је у великој мери условљен културом
којој припадају. На тај начин култура и језик су у непрекидном контакту, а про-
учавањем тог односа настао је термин језичка слика света. Вербалне асоцијације
представљају важан извор за изучавање језичке слике света у лингвоконцептоло-
шким и когнитивно-лингвистичким изучавањима семантике. Предмет овог истра-
живања представљају асоцијативни одговори српских и француских студената на
реч – стимулус култура. Циљ је да се истражи и упореди концепт културе у две по-
сматране лингвокултуралне заједнице анализом асоцијативних поља и груписањем
одговора сходно концептима које исказују.

ТРАНСХУМАНИСТИЧКИ АСПЕКТИ МЕДИЈСКЕ ПИСМЕНОСТИ

/in /by

Количина садржаја коју пружају дигитални медији умногоме је допринела
лакшем приступу разноразним информацијама, али критичко сагледавање оваквих
садржаја често изостаје због непостојања потребе за њим, затим услед непостоја-
ња адекватног образовања које прати развој и коришћење нових технологија, као и
због недостатка времена које би било посвећено тој теми, те се све више указује на
потребу инкорпорирања медијске писмености у образовни систем као вида разви-
јања критичког промишљања и адекватне употребе добијених информација. Поред
школе као институције образовања, деца дигиталних колонија додатно се образују
ванинституционално кроз медије масовних комуникација. Заштита деце од нега-
тивног утицаја разних садржаја подразумева да се кроз процесе учења различитих
вештина у обради масмедијских порука код њих развије критичко промишљање о
датом садржају. Разумевање значаја медијске писмености је изузетно важно, али
с обзиром на имплементирање исте у систем она поприма трансхуманистичке
аспекте који се косе са њеном суштином. Рад се бави прегледом и промишљањем
промена образаца понашања приликом коришћења дигиталних технологија, као и
приказом често невидљивих веза између комерцијализације садржаја и очекиваног
одговора корисника.

ХУМАНИЗАМ И ХУМАНИЗМИ (РА)СТЕЗАЊЕ ПОЈМА

/in /by

У овом раду аутори настоје да понуде преглед различитих учења која се
сврставају под капу хуманизма. Мада се рад превасходно усредсређује на хумани-
стичке доктрине, теорију хуманизма често није једноставно разлучити од хума-
низма у пракси, те ће свакако бити реферисано на различите практичне програме
хуманизма. И у једном и у другом случају испоставља се да је хуманизам толико
разуђен, ако не и безобалан појам, да је можда упутније говорити о хуманизмима, у
множини. Иако један прегледни чланак не може да предочи подробну и свеобухватну
историју (идеје) хуманизма и све варијације кроз које је он прошао и пролази код
својих значајних заступника, аутори верују да читаоцима може пружити основ за
разумевање и оквир за даља истраживања и промишљања хуманизма/хуманизама.

ТЕОРИЈА ИНТЕРКУЛТУРАЛНОСТИ У УМЕТНОСТИ ФИЛМА СВЕТА

/in /by

КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЈАСЕНОВАЧКИ МУЧЕНИЦИ

/in /by

У чланку су описана и анализирана два случаја праксе у култури сећања
на јасеновачке мученике. Филм Дара из Јасеновца привукао је велику пажњу, пости-
гавши високу гледаност, али је, уједно, произвео и оштре негативне реакције дела
јавности. С друге стране, изложба Јасеновац, логор смрти, земља живих код најши-
ре публике прошла је не особито запажено, мада су реакције оних који су изложбу
видели биле позитивне. И један и други пројекат почивао је на идеји „да се открије
име и лице жртве”, оба су уживала финансијску помоћ официјелних тела, али реак-
ција јавности на њих била је различита. Разлог je свакако и природа медија, будући
да је филм, у односу на камерну изложбу, далеко утицајнији на обликовање свести и
расположења широке публике. Међутим, не може се занемарити, када је реч о рецеп-
цији, ни инсистирање другог пројекта на катарзи и помирењу – при чему је снажно
изражена управо хришћанска, новозаветна идеја покајања и васкрсења. Изразита
нерелигиозна димензија савремене филмске индустрије, међутим, предупређивала
је да се овакав приступ можда примени и на Дару из Јасеновца. Ипак, и такав угао
уметничке рефлексије није без контроверзи, будући да отвара морална, па и дру-
штвена питања учешћа друге стране у превазилажењу наше колективне трауме.