PROMENA POLJA U GULDOVOM PIJANIZMU

/in /by

Napredak u tehnologiji muzičkog snimanja uticao je na promenu umet-
ničkog rada i njegove recepcije. U tom smislu, izvođenje, komponovanje i slušanje
predstavljali su naličje društvene, istorijske, ekonomske i političke stvarno-
sti. Promišljajući umetničku praksu umetnika proizvođača, koja je proizašla iz
teorije umetničke proizvodnje Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu), ovaj rad analizira
koncepte polja, kapitala i habitusa. U radu je akcenat dat prikazu preokreta u
praksi umetnika Glena Gulda (Glenn Gould), tačnije promeni polja u njegovom pija-
nizmu, od živog izvođenja ka proizvodnom radu u kojem je nastao snimak kao umet-
nički proizvod koji se, u osvrtu na Burdijeovu teoriju, postavlja kao intencio-
nalni znak čije je umetničko postojanje uslovljeno naučnim pristupom i analizom.
Kao takav, snimak podrazumeva prepoznavanje upisa autora, tačnije njegovog umet-
ničkog i društvenog konteksta koji se posmatra kao sistem razumljivih odnosa.

POPULARNA KULTURA U POKRETU DIJALEKTIČKE IGRE MOĆI I SUBVERZIJE

/in /by

U radu se razmatraju izazovi određenja popularne kulture i njen dina-
mički karakter u različitim kontekstima i vremenskim periodima, sa namerom
da se istakne otklon od stereotipnih viđenja popularne kao masovne kulture pro-
izvedene u industriji zabave, niske u odnosu na visoku kulturu. U radu se naglašava
da se popularna kultura zapravo oblikuje kroz kontradikcije i kontrastne ele-
mente koji se bore za prevlast, kao što su kontrola i otpor, moć i podređenost,
elitizam i populizam, tradicionalno i industrijsko, inovativno i konformi-
stičko, kohezija i stratifikacija. Centralno mesto rada zauzima pitanje iden-
titeta i identitetskih politika u razmatranju popularne kulture i njene
uloge u izazivanju dominantnih narativa i podsticanja društvenih promena,
Rad posebno ispituje dijalektičke igre moći i subverzije u popularnoj kulturi na
primeru Evrovizije kao arene popularne kulture i posebno popularnosti pesme In
Corpore Sano, primenjujući analitički okvir kritičke paradigme studija kultu-
re u potrazi za odgovorom ,,u čemu je tajna” ove numere.

INTERDIJALEKATSKE VEZE IZMEĐU PRIČE KOJA JE UBILA EMILIJU KNOR MILORADA PAVIĆA I PESME MEĐIMURSKA NIKOLE PAVIĆA

/in /by

Dmitrij Čiževski je u knjizi Komparativna istorija slovenskih knji-
ževnosti (Comparative History of Slavic Literatures) kao zaseban vid baroknog oneo-
bičavanja video makaronsku poeziju, ali i dijalekatsku poeziju, jezik Roma, dece i
različite žargone. Milorad Pavić poznat je kao izučavalac srpskog baroka, ali
poznavao je barok u najširem smislu, tako da mu ovaj aspekat baroka nije bio stran,
o čemu svedoče i pozivanja na Čiževskog u Istoriji srpske književnosti baroknog
doba. Način na koji je Pavić kao pisac iskoristio potencijal dijalekatske poezi-
je oslikava se u „Priči koja je ubila Emiliju Knor”, koja se završava stihovima na
kajkavskom dijalektu iz pesme „Međimurska”, zagrebačkog pesnika Nikole Pavića.
Cilj rada je da pokuša da odgovori na pitanje koje su funkcije stihova u kontekstu
Pavićeve priče, to jest kakve smislotvorne horizonte otvara na planu istorije,
istorije jezika, istorije književnosti i kulture.

RODNI PERFORMANS U PRIČI PUTUJEMO I ROMANU TUCANJE KAMENA KLEMENSA MAJERA

/in /by

U radu se razmatra rodna problematika u priči „Putujemo” i roma-
nu Tucanje kamena Klemensa Majera. Ovi tekstovi se mogu analizirati ne samo
u okviru rodnih i/ili kvir diskursa, već i brojnih drugih društveno-kritičkih
i kulturnih diskursa. Ipak, smatram da bavljenje rodnom problematikom bitno
doprinosi razumevanju Majerovog humanističkog narativnog utemeljenja u njegovom
celokupnom dosadašnjem opusu. Njegovo pripovedanje prepoznaje protivrečja u ljud-
skoj prirodi i ambivalenciju naših identiteta – taj košmar bića on razvija u
dramske performanse svojih tekstova, istovremeno ih dekonstruišući. Analizom
rodnog diskursa u tekstovima učinjen je pokušaj iznalaženja odgovora na pitanje
da li individua može da stvori i zadrži jastvo vraćajući se kolektivnom (rodnom
i polnom) performansu koji nameće takozvana stvarnost upakovana u normativne
društvene činove.

BAUHAUS I TEORIJA PRAKSE PJERA BURDIJEA

/in /by

Filozofska platforma savremenog francuskog sociologa, filozofa, te-
oretičara i antropologa Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu) predstavlja dominantan
konceptualni aparat i analitički instrument za izučavanje umetničkih poja-
va i njihove uloge u okviru društvenog prostora. Delujući u domenima sociologije,
filozofije i sociologije kulture, Burdije je redefinisao sagledavanje društvene
stvarnosti, potencirao revidiranje utemeljivanja objektivnog naučnog znanja i
afirmisao važnost izučavanja prakse u okviru društveno-istorijskog kontek-
sta. Polaznu osnovu rada predstavlja problematizacija Burdijeovih teorijskih
koncepata habitusa, prakse, kapitala i polja pomoću kojih se osvetljava prak-
sa i delovanje avangardne i revolucionarne škole i pokreta Bauhaus. Fokus i cilj
ovog rada je prikaz nove forme umetničko-obrazovne institucije Bauhausa kao
aktivnog društvenog aktera, kao i njegove inovativne i specifične prakse pri
konfigurisanju društvenog prostora. Analitičkom i istorijskom metodom, po-
moću primene teorije Pjera Burdijea u transdisciplinarnom prostoru izučavanja
umetničkih pojava, prikazana je promena društvene stvarnosti pomoću izmene u
umetničkoj i obrazovnoj praksi u okviru njihovog polja.

KONCEPT KULTURE U SRPSKOJ I FRANCUSKOJ JEZIČKOJ SLICI SVETA

/in /by

Govornici jedne lingvokulturalne zajednice kroz različite jezičke kon-
strukcije iskazuju svoj pogled na svet, koji je u velikoj meri uslovljen kulturom
kojoj pripadaju. Na taj način kultura i jezik su u neprekidnom kontaktu, a pro-
učavanjem tog odnosa nastao je termin jezička slika sveta. Verbalne asocijacije
predstavljaju važan izvor za izučavanje jezičke slike sveta u lingvokonceptolo-
škim i kognitivno-lingvističkim izučavanjima semantike. Predmet ovog istra-
živanja predstavljaju asocijativni odgovori srpskih i francuskih studenata na
reč – stimulus kultura. Cilj je da se istraži i uporedi koncept kulture u dve po-
smatrane lingvokulturalne zajednice analizom asocijativnih polja i grupisanjem
odgovora shodno konceptima koje iskazuju.

TRANSHUMANISTIČKI ASPEKTI MEDIJSKE PISMENOSTI

/in /by

Količina sadržaja koju pružaju digitalni mediji umnogome je doprinela
lakšem pristupu raznoraznim informacijama, ali kritičko sagledavanje ovakvih
sadržaja često izostaje zbog nepostojanja potrebe za njim, zatim usled nepostoja-
nja adekvatnog obrazovanja koje prati razvoj i korišćenje novih tehnologija, kao i
zbog nedostatka vremena koje bi bilo posvećeno toj temi, te se sve više ukazuje na
potrebu inkorporiranja medijske pismenosti u obrazovni sistem kao vida razvi-
janja kritičkog promišljanja i adekvatne upotrebe dobijenih informacija. Pored
škole kao institucije obrazovanja, deca digitalnih kolonija dodatno se obrazuju
vaninstitucionalno kroz medije masovnih komunikacija. Zaštita dece od nega-
tivnog uticaja raznih sadržaja podrazumeva da se kroz procese učenja različitih
veština u obradi masmedijskih poruka kod njih razvije kritičko promišljanje o
datom sadržaju. Razumevanje značaja medijske pismenosti je izuzetno važno, ali
s obzirom na implementiranje iste u sistem ona poprima transhumanističke
aspekte koji se kose sa njenom suštinom. Rad se bavi pregledom i promišljanjem
promena obrazaca ponašanja prilikom korišćenja digitalnih tehnologija, kao i
prikazom često nevidljivih veza između komercijalizacije sadržaja i očekivanog
odgovora korisnika.

HUMANIZAM I HUMANIZMI (RA)STEZANJE POJMA

/in /by

U ovom radu autori nastoje da ponude pregled različitih učenja koja se
svrstavaju pod kapu humanizma. Mada se rad prevashodno usredsređuje na humani-
stičke doktrine, teoriju humanizma često nije jednostavno razlučiti od huma-
nizma u praksi, te će svakako biti referisano na različite praktične programe
humanizma. I u jednom i u drugom slučaju ispostavlja se da je humanizam toliko
razuđen, ako ne i bezobalan pojam, da je možda uputnije govoriti o humanizmima, u
množini. Iako jedan pregledni članak ne može da predoči podrobnu i sveobuhvatnu
istoriju (ideje) humanizma i sve varijacije kroz koje je on prošao i prolazi kod
svojih značajnih zastupnika, autori veruju da čitaocima može pružiti osnov za
razumevanje i okvir za dalja istraživanja i promišljanja humanizma/humanizama.

KULTURA SEĆANJA I JASENOVAČKI MUČENICI

/in /by

U članku su opisana i analizirana dva slučaja prakse u kulturi sećanja
na jasenovačke mučenike. Film Dara iz Jasenovca privukao je veliku pažnju, posti-
gavši visoku gledanost, ali je, ujedno, proizveo i oštre negativne reakcije dela
javnosti. S druge strane, izložba Jasenovac, logor smrti, zemlja živih kod najši-
re publike prošla je ne osobito zapaženo, mada su reakcije onih koji su izložbu
videli bile pozitivne. I jedan i drugi projekat počivao je na ideji „da se otkrije
ime i lice žrtve”, oba su uživala finansijsku pomoć oficijelnih tela, ali reak-
cija javnosti na njih bila je različita. Razlog je svakako i priroda medija, budući
da je film, u odnosu na kamernu izložbu, daleko uticajniji na oblikovanje svesti i
raspoloženja široke publike. Međutim, ne može se zanemariti, kada je reč o recep-
ciji, ni insistiranje drugog projekta na katarzi i pomirenju – pri čemu je snažno
izražena upravo hrišćanska, novozavetna ideja pokajanja i vaskrsenja. Izrazita
nereligiozna dimenzija savremene filmske industrije, međutim, predupređivala
je da se ovakav pristup možda primeni i na Daru iz Jasenovca. Ipak, i takav ugao
umetničke refleksije nije bez kontroverzi, budući da otvara moralna, pa i dru-
štvena pitanja učešća druge strane u prevazilaženju naše kolektivne traume.