VEŠTAČKA INTELIGENCIJA U MARKETINGU

/in /by

U ovom radu razmatraju se primena i inovacije koje veštačka inteligencija kao tehnologije donosi u različitim segmentima marketinga sa fokusom na teritoriju Republike Srbije. Rad polazi od činjenice da veštačka inteligencija značajno transformiše načine komunikacije kompanija sa potrošačima, način prikupljanja i analize podataka, kao i kreiranje personalizovanih marketinških strategija. Marketinški stručnjaci, koji u radu ne primenjuju veštačku inteligenciju, imaju mnogo teži zadatak da donesu ispravne odluke u odnosu na njihove kolege koji to čine. Iz tog razloga u radu su istaknute prednosti korišćenja veštačke inteligencije u analizi poda taka o potrošačima i konkurenciji, personalizaciji korisničkog iskustva i
optimizaciji marketinških kampanja. Kvalitativna analiza je sprovedena na osnovu podataka dobijenih kroz intervjue sa stručnjacima iz industrije oglašavanja. Nalazi ovog rada potvrđuju da veštačka inteligencija kao ino vacija ima veliki potencijal da izmeni budućnost i unapredi industriju oglašavanja.

GENERATIVNE UMETNOSTI I DIGITALNE SLIČNOSTI

/in /by

U ovom radu razmatraju se aspekti generativne veštačke inteligencije, naprednog oblika veštačke inteligencije koji je osposobljen za kreiranje novih podataka i originalnih sadržaja poput teksta, slike, audio ili video-zapisa ili muzike, i koji uz pomoć sofisticiranih modela tzv. mašinskog učenja i generativnih suprotstavljajućih mreža, učestvuje u kulturnoj
produkciji. U svetlu generativne umetnosti, za koju Lev Manovič (Lev Manovich) smatra da podrazumeva istinski nove kulturne artefakte sa dotada nepoznatim sadržajem, estetikom i stilom, posebno ćemo se fokusirati na primenu generativne veštačke inteligencije na film. Razmatranjem tri paradigmatična filmska primera sagledaćemo tačku dekonstrukcije ideje filma kao linernog sa jedne, i pitanje autentičnosti, reprezentacije i identiteta, sa druge strane. U pitanju su dokumentarni film Ino (Eno) Garija Hustvita (Garry Huswitt) iz 2024. u kome veštačka inteligencija svaki put montira video-materijal u realnom vremenu bioskopske projekcije, a potom i dva ostvarenja koja problematizuju integraciju digitalnih likova u filmsku sliku ispitujući implikacije tzv. digitalne sličnosti – epizoda Džoan je grozna (Joan is Awful) distopijske serije Crno ogledalo (Black Mirror) iz 2023. i igrano-animirani film Kongres (Congress) Arija Folmana (Ari Folman) iz 2013. godine.

TRANSFORMATIVNI PROCESI U FILMU POD UTICAJEM VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

/in /by

Tekst sa stanovišta estetike i filozofije medija razmatra višestruke odnose koji se uspostavljaju između filma i veštačke inteligencije skraćeno VI, eng. Artificial Intelligence, AI. S obzirom na činjenicu da je trenutno primena veštačke inteligencije u oblasti filma u ranoj fazi razvoja, u članku se ukazuje na nekoliko neuralgičnih tačaka koje se tiču ove dijalektičke
relacije. Najpre, promišlja se eksperimentalna (kako tehnička, tako i umetnička) strana prožimanja filma i novih naprednih tehnologija delujućih u oblasti VI, potom se ispituje korišćenje alatki veštačke inteligencije u kontekstu kinematografije kao industrije, te, naporedo, razmatra se njena upotreba u sklopu digitalnog umetničkog stvaralaštva, bilo amaterskog
ili profesionalnog. Naposletku, u tekstu se problematizuje koncept autorstva vezan za kolaboraciju filmskih stvaralaca sa veštačkom inteligencijom, kao i demokratski potencijal proizvodnje filmova uz pomoć određenih VI alatki. Čitavo preispitivanje kreće se u okvirima kritike robnog karaktera umetnosti u dobu visokotehnološki razvijenog kapitalizma.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA KAO INOVACIJA U REDAKCIJAMA LOKALNIH MEDIJA U SRBIJI

/in /by

Veštačka inteligencija zasnovana na mašinskom učenju, obradi prirodnog jezika i velikim bazama podataka postala je dostupna opštoj populaciji, postavljajući pred redakcije medija mnogobrojna pitanja – da li je koristiti, u kojoj meri, za koje poslove, kako rešiti etičke dileme i druga. Dok neki od globalnih medijskih lidera već godinama koriste prednosti „robotskog
novinarstva”, mnogi mediji tek odnedavno integrišu veštačku inteligenciju u svoj rad. Da bismo sagledali prve korake u implementaciji veštačke inteligencije u rad novinara u Srbiji oslanjamo se na teoriju o difuziji inovacija. Zbog njihovih specifičnosti, istraživanje je suženo na lokalne medije, sa čijim novinarima i urednicima su urađeni dubinski intervjui. Rezultati pokazuju da novinari gravitiraju kosmopolitskim izvorima informacijama, a da je upotreba VI uglavnom individualna, imitativna i eksplorativna.

PERSONALIZOVANA DISTRIBUCIJA MEDIJSKOG SADRŽAJA

/in /by

U digitalnom dobu, konvergencija veštačke inteligencije (VI) i potrošnje medija izmenila je način na koji publika komunicira sa sadržajem, posebno u domenu personalizovanog trošenja medijskog sadržaja. Namera nam je bila da istražimo uticaj veštačke inteligencije kroz algoritamski rad na uže, preciznije i složenije segmentiranje publike i oblikovanje personalizovanog iskustva trošenja sadržaja na različitim medijskim platformama. Kombinovanjem podataka i selekcijom sadržaja usklađenog sa ličnim preferencijama potrošača, personalizovani pristup ne samo što obogaćuje zadovoljstvo korisnika, već i podstiče produženo angažovanje, te kontinuirani odnos i vraćanje korisnika istoj platformi. Ipak, ova vrsta odnosa na relaciji platforma-korisnik otvara brojne etičke i produkcione dileme, te opasnosti po dobrobit korisnika.

IZAZOVI PRIMENE VEŠTAČKE INTELIGENCIJE U MEDIJSKOJ SFERI

/in /by

U radu se bavimo izazovima snažnog prodora veštačke inteligencije (VI) u sferu medija. Ovde se podjednako misli na tradicionalne i nove medije kao i na medijsku tehnologiju, što samo po sebi ukazuje na kompleksnost fenomena sa kojim se suočavamo. U prvom delu rada daje se generalni osvrt na moguće društvene posledice razvoja VI da bi se nakon toga prešlo na polje medijske primene VI. Centralni deo rada čini diskusija o ključnim izazovima medijske primene VI u kojoj se četiri osnovna pitanja tiču: medijske publike, medijske etike, fenomena sintetičkih medija i regulisanja u sferi medija. U zaključnom
delu rada ukazuje se na to da će razvoj VI i njena medijska primena, na kraju krajeva, zavisiti od nas samih, odnosno da još uvek nije kasno da se stvore uslovi u kojima će se ova tehnologija razvijati u korist medija i društva u celini, ali i da je neophodno što pre stvoriti regulatorne uslove u kojima će primena i razvoj VI biti usmerena u društveno odgovornom pravcu.

NADMOĆ TVRDOGLAVOG I USLUŽNOG

/in /by

Usled globalnog prodora i široke dostupnosti velikih jezičkih modela veštačke inteligencije danas „razgovaramo“ s mašinom. Upućujemo joj pitanja iz svih oblasti prirode i društva, tražimo joj da nam napiše tekst u određenom stilu i za različite prilike, i dobijamo od nje naizgled suvisle odgovore. O tim odgovorima razmišljamo, usvajamo ih, primenjujemo ili na osnovu njih nastavljamo „razgovor“ sa zamišljenim „sveznajućim sagovornikom“ na kojeg referiramo sa „on“. U komunikaciji čoveka i mašine razvija se novi govorni čin prividne koherentne razmene koja evocira retoričku kontekstualizaciju i uključuje određene implikacije intelektualnog podsticaja ljudi, ali i manipulacije nad ljudima. Taj „on“ s kojim „razgovaramo“ u retoričkom smislu predstavlja etos veštačke inteligencije koji je u fokusu savremene misli o ovom tehnološkom fenomenu. U ovom radu posmatran je kroz rodnu prizmu, interdisciplinarnom analizom mašinskih iskaza konverzacijskog bota ChatGPT, primenom kritičkih studija sociolingvistike, retorike i društveno-tehničkog konteksta. Konstrukcija etosa istražena je u odnosu na njegovu moć posedovanja i prenošenja znanja o rodnoj binarnoj podeli u istorijskoj i savremenoj perspektivi, i razotkrivena kao ideološki ambivalentna i restriktivna.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA (VI) U KULTURI I MEDIJIMA – OD DISTOPIJE DO UTOPIJE I NAZAD

/in /by

Tekst koji je pred nama analizira fenomen veštačke inteligencije (VI) generalno i fokusirano u različitim aspektima kulture, umetnosti i medija. U uvodnom delu, polazi se od VI kao oblasti računarstva i nauke o podacima (prikupljanja i manipulacije) koja se u aktuelnom trenutku doživljava kao ekstremno koristan ili ekstremno opasan alat u brojnim oblastima, uključujući i kulturu i medije. Kroz primere nekoliko aktuelnih istraživanja, autori daju presek stavova o pozitivnim i negativnim aspektima VI, izazovima u novinarskoj praksi kao i etičke dileme upotrebe VI u medijima.
Potpuno jasan zaključak je da VI nema sopstvenu etiku, ali da etički izazovi dolaze od načina kreiranja i korišćenja VI što zaključke vraća na čoveka, pojedinca, ali i na donosioce odluka i kreatore koji njome manipulišu u svim sferama društvenog života, uključujući kulturu i medije. Nakon teorijskog uvoda preglednog karaktera, rad sublimira i daje uvide u sadržaj deset radova temata Veštačka inteligencija u kulturi i medijima. Reč je o radovima istaknutih teoretičara, istraživača i studenata doktorskih studija koji su u interdisciplinarnom ključu sagledali poziciju VI iz najšireg filozofskog ugla; kao alat koji uvodi inovacije u rad redakcija lokalnih medija; subjekta transformativnih procesa u filmskoj produkciji; benefite koje
pruža korisnicima – publici, načina na koji se normativno reguliše; uticaja koje ima na marketing i oglašavanje, te generalno uticaja na društvo i sve njegove subjekte.

MEĐURESORNA I INTERSEKTORSKA SARADNJA ZA RAZVOJ UMETNOSTI I URBANI RAZVOJ

/in , /by

Unapređenje umetnosti jedan je od strateških prioriteta razvoja kulture 2021–2025, kako u okviru institucija tako i u okviru nezavisne scene. U skladu sa savremenim shvatanjima uloge umetnosti u društvu – njene otvorenosti prema društvu i potrebe da bude deo društvenih procesa – unapređenje umetnosti implicira neophodnost njenog uključivanja u rešenja koja oblikuju životno okruženje.

Arhitektura se može shvatiti kao umetnost projektovanja (javnih i privatnih) prostora, a arhitektonska rešenja umnogome oblikuju estetiku životnog okruženja u urbanim sredinama. Kao takva, arhitektura jeste i oblast susretanja dva resora: kulture i građevinarstva, odnosno polje međuresorne saradnje. Osim toga, budući da arhitekte svoje inženjerske projekte, koji mogu uključivati i postavljanje umetničkih dela u javne i privatne prostore, uglavnom realizuju kroz arhitektonske biroe (privatna preduzeća), dok su likovni umetnici afilisani u udruženjima (organizacije civilnog društva), promišljanja povezivanja arhitekture i likovnih umetnosti uključuju i ostvarivanje intersektorske saradnje (npr. privatnog i civilnog), ali uz podršku javnog sektora – koji ima ključnu ulogu u formulisanju strateških opredeljenja u daljem razvoju države i društva.

U ovom radu biće saopšteni rezultati pilot projekta koji je obuhvatio:

  1. Analizu relevantnih pravnih akata u vezi sa potencijalima za povezivanje privatnih privrednih subjekata (arhitektonskih biroa) i likovnih umetnika, a koji su u funkciji razvoja umetnosti i kulture;
  2. Analizu podataka prikupljenih preko polustrukturisanih intervjua na prigodnom uzorku predstavnika/ca arhitektonskih biroa koji su ukazali na značaj, mogućnosti i prepreke za razvoj saradnje arhitekata i likovnih umetnika/ca.

Rezultati našeg pilot istraživanja ukazuju na to da postoji osnova za strateško povezivanje resora i sektora kroz strateške dokumente. Iskustva iz prakse koja su preneli/e predstavnici/ce arhitektonskih biroa, ukazuju na smernice za naredna istraživanja koja bi doprinela sistematizaciji aktuelnih problema i potencijalnih rešenja u pravcu daljeg razvoja međuresorne i intersektorske saradnje u domenu privrede i kulture.

MENADŽMENT POZORIŠTA U SRBIJI – IZAZOVI I PERSPEKTIVE

/in , /by

U tekstu se analizira osam tribina posvećenih pozorišnoj umetnosti koje su održane u Zavodu za proučavanje kulturnog razvoja tokom 2023. godine. U skladu sa temama tribina, u tekstu se analiziraju aspekti rada pozorišta vezani za rukovođenje i menadžment, status zaposlenih, načine finansiranja, pozorišne festivale, strukturu i broj pozorišta u Srbiji, kao i za razvoj pozorišne publike, ulogu pozorišta u razvoju kreativnog sektora i muziku u Srbiji kao formu pozorišne umetnosti.

Pozorišta u Srbiji se suočavaju sa izazovima prilagođavanja 21. veku uz očuvanje umetničkih vrednosti. Ovi izazovi uključuju ograničeno finansiranje, nedostatak jasnih kriterijuma za osnivanje i rad i poteškoće u privlačenju mlađe publike. Pozorišni sistem u Srbiji, između ostalog, karakteriše nedostatak dugoročnog planiranja, nejasna podela odgovornosti i veća centralizacija.

Ukoliko pozorišta u Srbiji žele da se razvijaju u skladu sa savremenim tendencijama iz ove oblasti, moraće da usvoje i implementiraju neku vrstu savremenog modela menadžmenta, koji se zasniva na timskom radu, strateškom planiranju, jasnoj definiciji odgovornosti i efikasnoj finansijskoj politici.

Rešavanjem identifikovanih izazova, donošenjem nacionalnog zakona o pozorištu i prihvatanjem inovativnih strategija za angažovanje publike, pozorište u Srbiji može da nastavi da bude vitalni deo kulturnog identiteta i kreativnog sektora zemlje.